Стражилово

1 347

ОТРАЖИЛОВО. БР 48.

1348

Око њега све је пусто, Али нешто Чујеш само, Кб илач да је са обзорја Једне старе мајке тамо.

Ма кад нојца изнад мора Своја мирна шири крила. Младом момку чело љуби Поморчица росна вила;

А дању му раку справља, Кораљем му раку кити; У кораљ ће сутра вила Бл'једог момка сахранити.

Јосип Берса.

УСПОМЕНА.

ПРИПОВЕТКА ИЗ ЖИВОТА. НАПИСАЛА МИЛЕВА СИМИКА. (Наставак.)

едва сам чекала да осване сутрашњи ^дан. Испало ми је лепо за руком л Ели сам отишла сама. У једном куту њене собе биле су смештене две мале наслоњаче. Седосмо и наш разговор се започе. „Пређимо на ствар" рекох између осталога Ели, „време лети, ко зна неће ли ко наићи да нам смета." „Ја сам већ у напред знала, да ћеш ти рећи да не мариш за Александра, ал ми се чинило да ћу те тим испитивањем нагонити да ми признаш за кога мариш." Рече она, смешећи се, „признај дакле сад, та ја сам то и гако већ погодила." „Мислиш ?" „Не да мислим, већ ја сам сасвим уверена." Ја је ухватим за руку, а њој се учини као да сам је хтела прекинути у говору. „Ако нећеш да говорим" — започе. „Говори само, ја те молим." „Па јел да си заволела некога из нашег круга?" Ја покријем лице рукама, а главом климнем, за знак да одобравам. „Па видиш, ја сам уверена да би тај делија био најсрећеији, кад би се ти хтела удати за њега. Да, он ме је чак замолио, да те питам како ти о њему мислиш, па би те он онда одма запросио у г. Н." „Он, он сам ти је то рекао?" Упитам ја, а осећам како ми је час зима час врућина. сам већ одавно опазила, да ал с тобом враже мали ниАл сад, сад знам на чему

„Он сам. Та ја он тебе лепо гледа, сам била на чисто. сам." „А кад си ти с њиме о томе последњи пут говорила?" „Синоћ. Питао ме је дал' му већ могу дати

извесна одговора. Ал то ме је питао пре но што ћеш се ти онако нагло уклонити, да ме је питао после тога, е онда знам шта би му рекла." „Како само ја нисам опазила, да си се ти с њиме разговарала. То ми је баш чудо, а ја сам била непрестано у соби." „То не знам. Ал сад све једно. Него де се тп промисли шта да ја њему кажем. * „Мени је некако тешко да о томе говорим. Ја ћу теби да кажем да га волем. Волем га као моју душу, и велим ти да би свисла, ако ујак неби хтео пристати на то да се ми узмемо." „Боже мој, како можеш тако шта и помислити. Та он те воле као своје дете и радоваће се, што си ти срећна." „А тетка Н. шта ће она рећи?" „Она ће бити уз свога мужа, о томе можеш бити уверена. Не мучи себе бадава којекаквим сумњичењем. Па онда треба да знаш да је Макс Р. тако ваљан човек, да против њега не може ујак имати баш ништа." „Шта велиш?" Рекох упрепашћена Макс Р., шта мислиш ти с Максом?" „Па шта ти је опет сад, како можеш да се шалиш и у тако озбиљним тренутцима." „Не, не ја се нешалим, ја најозбиљније питам шта ти мислиш са Максом?" „Мислим оно што јесте, да Макс воле тебе, а ти Макса. Но јел ти сад јасно." Ја скочим са столице, и почнем се на глас смејати. „Макс, дакле ти мислиш да ја волем Макса, лепе ствари: Добро шго му ништа ниси рекла." Даље нисам могла, јер и ове речи прекидала сам смејањем. „Бог с тобом девојко, а шта ти је опет сад." „Та море ја теби треба тако да кажем. Дакле ти мислиш да ја волем Макса?" „Па да кога?"