Стражилово

1349

ОТРАЖИЛОВО. БР. 43.

1350

Ја се поново почпем смејати, приђем јој ближе, загрлим је и рекох: „Не душице онај кога ја волем не зове се Макс Р." „Него Р 11 „Хенрик Н." Рекох и побегнем из собе. Еад сам после неколко минута опет ушла унутра. нашла сам Елу у врло чудаоватом положају. Руке су јој биле отпуштене нуз столицу, а глава клонула на груди. Приђем јој ближе, ал не мало се зачудим кад видех, да су јој очи затворене. Ухватим је за руку. Ху, и сад се грозим кад се сетим како је била хладна. У страху цикнем. На моју вику дотрча њена јадна мати у собу. „Воде, воде, викну поплашена старица." Истрчах као без душе, и у тренутку се вратих са чашом воде. Госпођа Т. узе воду и попрска њоме онесвешћену Елу. Кад ова дође себи, одведемо је полако дивану, и сместимо је да легне. А она сиротица чинила је све штојој ми рекосмо, премири се и нама се учини као да заспа. ,0 боже", говорила ми је гђа Т. већ сам мислила да јој се та проклета боља неће ни повратити, — Ела је патила од грчева у срцу, „јер ето је већ готово по године, како је била мирна, па сад ето опет." Рече и убриса сузе. „Молим вас дете моје, реците Ани — мислила је служавку, да оде по лечника К." „Хоћу гђо, с драге воље, ал то ћу учинити нуз пут, јер и тако морам одма кући." „Реците ми само, кад је осетила Ела да јој је позлило, да знам лечнику дати извешћа/' „Ја управо и не знам, јер ми смо серазговарале, па ја онда изађем на поље, кад сам се вратила, нашла сам је онаку, какву сте је затекли ви, кад сте на моју вику ушли у собу." ^Тако је обично било увек. Буде. са свим весела, па јој на мах позли. Ал молим вас похитајте Ани еека се и она пожури." Све то изговорила је тихо, готово нечујно, јер се бојала да не пробуди спаваћиву Елу. Обећала сам јој да ћу отићи сама по лечника, јер је исти становао крај нас, пољубим је у руку, осврнем се још једном на Елу, па одох да испуним своје обећање. Дошав кући, рекох мојима шта је било с Елом, а Хенрик оде одма тамо, не би ли као што рече тамо затекао лечника К. кога сам ја тамо послала. Сутра дан хтела сам са мојима да одем Ели, али нам је Хенрик строго забранио, рече да су он и лечник К. закључали, да Ела бар две не-

деље не сме примати посете, јер мора бити мирна, несме говорити и т. д. Нама је то било врло противно. Ал смо видиле да је Хенрик у тај мах говорио као лечник, а не као Хенрик, и тиме смо се морале задовољити. Ела се била баш озбиљно поболела, и једва је лечнику К. и Хенрику пошло за руком, да је после шест недеља подигну из болесничке постеље. Она се предигла, али је непрестано била слабуњава, тако, да смо се ми већ почеле бојати, да неће никада ни оздравити. Најпосле јој лечници препоруче да треба да промене ваздух, и послаше је у неко купатило. Дуго нисмо чули шта је с њом, и тек после две недеље када је једном Хенрик морао неким послом ићи у исто купатило где је била она, донео нам је од ње поздрав, и радосну вест да се она приметно опоравља. * & * Било је некако баш на по године иза тог случаја, да је брат мога старатеља, којијеживио у неком малом сеоцету близу нашег места — удавао ћер. Шта је било природније, него да ми идемо у сватове. Већ у напред смо се радовали како ћемо лепо провести. Жалиле смо само, што то наше весеље нећемо моћи делити са Елом. Она се до душе из купатила вратила прилично оснажена, али се тек на њој опажало да није потпуно здрава. Ни пре није тражила друга друштва, осим нашег ал од кад се вратила из купатила, готово је и нас избегавала. Све наше молбе да и она иде с нама у сватове, беху узалуд — она остаде при своме. Освану и тај давно очекивани сватовски дан, и у кратко да вам кажем, ми смо га провели весело, како се само може замислити. Играло се на сву меру, све до ноћи. Када се већ почео хватати сутон, предложи неко из друштва, да идемо иза села, да се мало по хладовини прођемо. Тај предлог би усвојен и ми се кренусмо. Пре но шго ћемо поћи, зовну ме Хенрик, и рече ми да би хтео самном ићи, јер вели хоће самном нешто да се разговара. То ме је изненадило, јер он у последње време, не само да је самном мало говорио, већ готово ме је избегавао. Мени је то било јако тешко, ал сам се упела из све снаге, да изгледа као да је то мени свеједно. Ја дакле застанем од друштва, што ми у тој светској гунгули није било тешко, и таман хте-