Стражилово

1351

СТРАЖИЛОВО. БР. 43.

1352

дох изаћи из дворишта да потражим Хеврика, кад га угледах где ме већ чека. Неко време смо ишли једно уз друго, а нико од нас не рече ни речи. Зашто је он ћутао, то не знам. Ја, ја нисам хтела да говорим. Друштво је већ прилично испредњачило, а ми стигосмо баш спрам неког ниског гранатог дрвета. Око нас је била тишина, а иза облака почео се блистати месец. Хенрик застаде. „Стани" рече тихо, „ово је згодно место." Ја застала па га гледам зачуђено, па кад он заћута, а мени се учини да ће чак он чути, како ми срце бије. „Јеси ли ти приметила да сам ја од неког времена друкчији него што сам био ?" Рећи ће он. Хтела сам да лажем, али се нехотице отрже са мојих усана „јесам." „Па видиш то није без узрока." Ја ћутим и даље. „Зар теби никад није пало на ум, да испитујеш за тај узрок?" Настави он. „Јесте, ал нисам хтела да питам." Одговорим искрено. „Лепо је од тебе што си то признала. Зато ћу ти сада ја сам рећи шта је томе узрок." Ја осећам како дрхћем, ал усне ми се не расклапају. „Хоћеш ли хтети тако искрено одговарати и даље, као шго си почела?" Једва могох рећи „хоћу. л „Ти ме волеш као брата, је ли?" „Да." „К би ли ти могла мене и друкчије волети?" „Хенриче!" Он пружи руке према мени па рече: „Изабела, хоћеш ли бити моја?" „За неко време стојала сам као окамењена, па онда ми се учини као да се све окреће око мене. Он мора да је видио шта се самном збива, па ме прихватп. Не знам шта ми је било у тај мах, доста да ми је глава клонула на његове груди. Он је прихвати, а ја осетим да му је рука хладна као лед. Брзо се отргнух од њега погледам га, па онда покрих лице рукама. „Знаш ли шта сам те мало час питао?^Чујем где он шапуће. „Знам." „Па јел' да ћеш бити моја?" „ Хоћу." Учини ми се као да ће ме опет привући себи, узев га за руке погледам му у очи па рекох: „Хенрич^, волеш ли ти мене?"

„Волем те, волем те" понављао је он ал некако чудновато, промукло, и у тренутку приђе ми ближе а ја осетих његове вреле усне на моме челу. Цикнем, ал сам у тај мах чула где он рече: „Опрости Ела." Ја га зачуђено погледам. „Опрости ми, рече он и пољуби меуруку." „Што си мало час спомињао Елу?" „Елу, Елу," рече он гласно, ал промукло као и пре. „Шта ти пада на ум. Тебе, тебе сам споменуо, ти можда ниси добро чула, ја сам чини ми се реко: опрости Изабела. Рече он доста збуњено. Мени је та његова забуна годила, па како онда да му не опростим. „Па јел да ћеш ми опростити?" Место одговора пружим му своје обе руке. ^Јел, ти си сад мој и нико ми те неће отети?" „Нико.* Рече а ја чујем како дубоко уздахну. „А ујак, а тетка? - ' Додам поплашено. „Они ће нас дочекати раширеним рукама." Подвикну он да сам се ја готово поплашила. У тај мах зачу се неки жагор. Наше се друштво враћало натраг. „Нећемо им ништа сада признати." Рекох брзо. „Данас не, већ док одемо кући. Је ли?" „Како ти хоћеш. Ал сад хајдмо пред њих завршим, да нас не затеку овде." Упутисмо се њима на сусрет. Сви они и све што је око мене, све ми је било лепше дивније. Ја сам била потпуно срећна и једва сам чекала да дођем кући, да приповедам Ели о овим тако слатким тренутцима Стигли смо сватовској кући, таман кад је требало да седнемо за вечеру. За дивно чудо нико нас из друштва не запита, зашто смо ми заостали. Мора да се сваки добро провађао. По вечери се поново веселило. Ја не само да сам млого играла, или била преко мере добре воље, већ готово рећи била сам раскалашна; а кад је још Хенрик самном играо, чинило ми се да ћу с њиме у небо полетити. Мислили смо да ћемо поћи кући сутра дан зором, ал како је сутра дан осванула киша, останемо где смо били, и тек трећи дан вратимо се кући. * * * Што да одуговлачим. Рећи ћу вам одма да сам се на три недеље иза тога удала за Хенрика. Крај најбоље воље не умем вам описати срећу, у којој сам пливала прве године свог брач-