Стражилово

1353

ОТРАЖИЛОВО. БР. 43.

135 4

ног живота. Мој Хенрик ми је тако угађао, као да је са, лика ми читао шта сам желила. У кратко: ја би свакој невестици желила да се осећа тако задовољна, тако весела, као што сам била ја за ту годину даиа. Па видите и даиас, после толиких јада, кад се сетим тога доба, немогу судбини ништа да пребацујем, — чини ми се да смо са оном годином измирени. Ал та година прохујала је брзо, врло брзо — уздахну приповедачица, мало заћута, па онда настави: „Жао ми је било само што Ела није била у нашим сватовима. Ал како је она још увек била слаба, стараше се њени да је мало разоноде, и послаше је неким рођацима у госте. Онда је изгледало да се ми нећемо тако брзо венчати, и сви смо се надали, да ће се она до наших сватова вратити. Ал баш некако пред сватове, нозли њој поново, те тако јој лечници нису дозволили да се креће на пут, ма да је она — као што ми је писала, све и сва употребила да их на то приволе. Ал лечници су знали шта чине, јер готово се и година наврншла, када се Ела толико опоравила, да се могла вратити кући. За све време, док је Ела била у гостима, нас две смо дописивале. Ја нисам могла доста да се нахвалим, како сам срећна, аона јемене непрестано уверавала, како се радује што сам ја задовољна. Ал — као што рекох, након године дана, изгледало је као да луч моје среће почиње да тавни. Чинило ми се као да је Хенрик према мени почео да хладни. Често је бивао зловољан, п све ме је нешто ређе водио собом у друштва и на забаве. С почетка сам мислила, да сам му свакад у таким приликама што скривила, ал доцније сам се уверила, да је често бивао нерасположен и онда, кад није имао никаква узрока. Мене је то болело, па му једном пребацим, да ми се чини да он мене мање воле. Тада ме он пољуби у чело и рече: „ја сам мислио, да сам

моју женицу потпуно уверио колико ми вреди, па није нужно да то уверавање понављам сваки дан." И после тога био је према мени тако њежан, као у првим данима Ил се мени можда то само чинило, јер у то доба постигла ме је велика несрећа. А, кажем вам, на кога једаред наиђе невоља, тога баш тако лако не напушта. У то време био је мој браг у Б. у школи, и једног дана донеше га болног преболног кући; тако, да је после неколко дана бољи и подлегао. Кад сам и њега сахранила, осећала сам још више да ми је потребна Хенрикова њежност, а он као да ме је разумео, био је према мени пажљивији. Ал то је трајало за мало, па се опет настави стара песма. За време жалости, разуме се да никуд нисам ишла осим Ели, која због своје болести није ни излазила из куће, и ујаковима код којих се за то време кућа сасвим изменула. Две млађе ћери удао је ујак за врло ваљане људе у Т., и тако су у кући живили ујак, жена му и моја најстарија заова, која се никад није удавала. Па и сам свекар мој постао је сасвим други човек, ћуталица до крајности, а тога није било, ко би њега могао наговорити да иде куд у друштво. Чим би дошао из своје званичне писарнице, ушао би у своју собу, и ту би се ваздан шетао горе доле. Најпосле је и са својима говорио све мање и мање, а на њему се видило да је нерасположен, и да приметно слаби; тако, да га је једном моја свекрва узела пред-а-се, и преклињала га да јој каже штаје узрок, што се он тако променуо, јер је мислила да му прети какав малер у звању, ил иначе због каквих материјалних околности. Он је до душе потпуно уверио, да је њена брига неоснована, ал је и даље остао суморан и ћутљив. Тако је пролазио дан за даном. Више 1*ута сам са Хенриком говорила о њему, ал ни он није умео да погоди шта је прави узрок ујакове суморности. (Наставићв се.)

НА ПРАГУ ЖИВОТА.

ин начне приповиједати. У ђимнасији је била буна. Узбунили се против предавача, који је неправедно и осорно с њим, т. ј. с Михајилом Боготинскијем, поступио.

НАПИСАО А. ЖИХАЈЛОВ. ПРОЛОГ РОМАНУ. (Наставак.) — Реците, мајчин господићу! упадне му мати у ријеч. — Нема шта јести, а он се истиче! Зло сте прошли, видите-ли ! Он није буне запођенуо, него се њега ради за-