Стражилово

1355

ОТРАЖИЛОВО. БР. 43.

1356

пођела. Није подговарао, да за-њ интервенују; али су сви до једног уљегли у то. — Бесмиелица је то, без заступникд, би пропао, упадне мати. Ученици су већ од давно били кивни па тог предавача, и добро им је тај случај дошао. Мало кад, да нијесу чинили грубости с њим за вријеме предавања; гдје су само могли, правили су шкандале. Он, Михајило Богодатски, није с њима бивао. — Још је фалило само то, да си и сам био разбојником! промрмља мати. — Ну, кад је сгвар дошла до рјешавања, нотегну и њега на испит и позову га, да изда коловође. Управа је претпостављала, да он зна све; јер се њега ради и изродило. — И нашли су, што ће нитати! мрмљала је мати. Али он их није издао, није их могао издати, ма да им је имена свима појединце знао. Ну за то су га и искључили с мјеста са још трема ђимнасијалцима. Да је издао другове, — не би ни онда било боље: другови му не би дали живјети, да, за то га и би ваљало жива сахранити. — Усмртници, разбојници! Пуштају људе по свијету! У другога комадића хљеба нема, а они га добивају! читала је мати и љуто је плакала. Син зачу шуштање и подигну главу. Па кухињскијем вратима стајао му је отац. Сув, намрштен, с плетенијем власима у кику, у измашћеној нанкинговој хаљини испод мантије, — старац се загледао кроз наочаре, које је спустио на врх носа, у свог сина. Син јурну к њему. Отац га благослови, метне му руку на уста, а затијем га загрли. — Пјешке си дошао ? — Гдје пјешице, гдје с колијама, одгонори син. — Да, да, с колијама.. . Народ свагда помаже, зове к себи ... Трудни су то путеви сада. А ти још ни ио данас нијеси? Старац се обрне к жени. — Деде ти, мамице, нек се нађе што гођ, рече. Она, баш увјерена, да у ње нема материнског осјећаја, на једном се збуни, и стане тамо-амо ходати по кухињи. — Таки, таки, оче! одговори. — Њека туга је обузе! Као да је ножем по срцу ударило ... И сасма је била, као без главе. Муж јој ништа не одговори, него се окрену к сину. — Јеси-ли ти чуо, оче? запита син. — Чуо сам, чуо ! Све је воља божја! Јасно је, да чаша биједе и невоље јо-ш није пуна. Старац је изгледао миран, несмућен. Отац и

син уђу у собу. Син стане скидати полован горњи капут, и нехотице погледа у наоколо. Ту је све било по старом. Ту је постакљени тешки намештај од црвеног дрвета са окрњеним, коластијем ситанцетом, тирдијем, као опека, нолицама; ту црвен вунен стоњак на испараном столу пред диваном; пред иконом сточић са свештенијем књигама у корицама од коже; лампе пред иконама онрате за суботу; патоси у свијем дијеловима соба престрти грубијем. пртенијем ћилимовима. На. прозорима то „љековито" цвијеће. Лонци с иљем — то помаже од ухобоље, кад се откине лист и привије на ухо; алоје то је од лијека, кад се посијечеш, те се нривије на рану; обична паприка — у вотци помаже од стомака; „мошкатна ружа" — веле, мољац тамо не ће,. гдје се та трава држи. На с-тијени између прозора је огледало, које је увеличавало предмете, тако да је свако лице, које се у њем огледало, изгледало исклибљепо, развученог осмјеха, и свака фигура некако збекнута и разбрекнула. На свему је ударен иечат пуке сиротиње, као да се стиди своје неприкладности и као да жели, да стане нред спољашњима у умнвеном, преобученом одијелу. За њеколико минута унесе планинка у собу јело: хљеба, јаја, скоруна и варенике. — Поткријепи се с пута. Није то шала, колико си ти врста превалио, рече отац и сједе за сто. Син се примакне к јелу. — Немој се жалостити, Мишо. на матер и немој је 0 :, уђив<:.ти, рече тихо старац. — Наљутила се у господарству. Рекао бих, да је таково газдинство ништавило, а човјек се у њем љути. Као што руке у домаћем посду охрапаве и огрубе, тако и у газдинству душу жуље сви тА измети и бриге. Љутиш се ту па несташице, тамо хоћеш да исцјењкаш сувишну парицу, на трећем мјесту са малаксалости хоћеш просто да срце своје искинеш. Тешки су то гријеси и претешки! — Па шта ћу ја... ја знам, одговори син, погнувши главу. Тог тренутка мајка-попадија унесе у собу самовар и стане кухати чај. За њом су ушла дјеца, која су се још сва снебивала и придошлицу љубопитно посматрала. — Троје је оставила без комадића хљеба, проговори старац, показујући очима на дјецу. — Отписивао сам ти зими. Шта да радим, не могу да на улици погину, ваља ми их хранити. Кад би било само чим, да их прехраним! Он тешко уздахне. Мати попадија је заборавила, да је већ закухала чај, узме опет чајницу, успе још чаја на длан и метне га у чајник. Увиђешни, да је погријешила,