Стражилово

1357

СТРАЖИЛОВО. БР. 43.

1358

само махне главом и стане са свега брисати прашину, коју је убрисала баш нред што ће он доћи. — Да, кад би било само чим исхранити, понови старац. — Али тога нема. Дохоци наши ни прије не бјеху велики, а сад су и сасма рђави. Заиста пук. народ нас храни. Тако нам је. А у нас је, Мишо, народ сада сасма читаво село. на стотину кућа нема ни педесет коња, краве нема у сваке обитељи. Па што је од блага и остало, и то ти је мршаво, иснијено, кости се виде. Па и од куд га товна, кад су људи прошле године подбухнули од глади, да, и умирали без комадића хљеба. Многе је ваљало упућивати на живот вјечни. Како да их утјешиш, како да поткријепиш у вјери ? Он опет уздахне; мати-попадија уђе у собу с метлом и стане мести под. — Та данас сте прали под, мамице, за што да га и оиет метеш, као мимогред рече јој муж. Боље да нам чаја налијеш. Мамица-попадија се на једаред сјети, убрза, ме■гне грубу метлу на столицу и брзо дође к столу, да улије чаја, ну види, да није поставила чаша. Брже-боље изађе по њих. — Расијана је са свијем, тихо проговори отац Петар. После минуту једну настави опет, гдје је свој говор прекинуо. — Ну, па ту исплести се! Кад људи умиру од глади, а ти мораш живјети од њиховог давања. мораш издржавати жену и дјецу. И како бих ја то узимао новце од њих, кад их на умору од глади упућујем у живот вјечни? Твој ујак Григоријевић вели: „Сваком је своја брада најмилија, народ се може и притиснути; кад кметови стану свадбе чинити, онда их ваља глобити; случајем се користити ваља." Ето тако он ради, и народ није у њега таки, као у нас Богатији су тамо кметови. Па и ту због тијех притисака у раскб прелазе, иду у лутеране, и вјенчавају се просто око џбуња од раките. Не, не приличи свештенику, да разврат шири. .. Већ одавио старац није имао прилике, да се искаже, одавно је ноеио у себи своје боле и сад је хотио, да се, по случају, искаже пред својим човјеком. Син га јс слушао и мучао. У глави му се досадно врћела једна фраза: „и ја сам још дошао, да им за врат сједнем!" Та га је мисао сада кињила и мучила. Гледао је нујно, невесело пред-а се. То је мати припазила. Сиђела је, као на иглама. Још једном устане, да прашину утаре, помете под, и никако није могла доћи к саби. Мучили су је све сами различити осјећаји. Већ није мислила

о том, да их је син без ножа поклао. У њезиној глави сијевале су друге мисли. „Није се ни иоздравила са сином, баш као да је кагеав непријатељ у кућу њихову дошао. А зар је то и њему лахко? Не сједи он бадава, као поливен. Та то је већ много, и сувише, што је у туђем дому поднио. Матија Григоријевић не даје бадава ни комадића круха. Једном руком даје, другом бије. Сви знају, какав је он човјек. И за што то све отац говори о сиротињи своме сину, за иста мисли га истиенути из куће." Она је хтјела, ма како старац да окрене разговор на што друго. Само никако се није могла с мислима прибрати, да поведе ријеч не о сиротињи, него ма о чем другом. Па о чем би? Немаш о чем. — А што ради ђедо? запита међу тијем син оца. — Што ради — па тако што и прије, одговори старац. — Заиста блажен, — гори је постао од дјетета. — Не пије сада? — Не, гдје да пије! Сад је са свијем помјерио памећу. Несрећа га је и довела до ракијске чашице, чашица до помјерења иамећу, с уздахом рече старац. — Сад иде и пјева пјесме зачинке, у чаму баца, да би човјек у ђавола побјегао. Слава још богу, те се сада с прољећа опет латио рибарења; никад га није код куће, већ све сједи на бајиру и пеца. Оно, не упеца много рибе; али тамо је бар вани, а није код куће. Мамица-попадија није могла даље издржати. — МI што си то, оче, једно те једно заустучио! љутито проговори. — Па и ваља га хранити и слава богу, те хранимо, и не морају нам сродници да се потуцају од немила до недрага. Или ти је жао комадића круха за своје? Слава богу, још ће он свијем послати . .. Отац Петар је погледа изнад наочара, хотјевши је баш питати, што се срди. — Да, по свијету још не ходамо, Христа ради не просимо, одговори он мирнијем тоном. — И сад, ако говорим о нашим биједама, дошло се до ријечи, и не говорим туђем човјеку, већ својем рођеном сину. За тијем се љупко окрене к сину. — Хоћеш-ли да прилегнеш мало послије пута? Еј, уморио си се, болан !... — Па одморићу се мало, одговори младић. Био је рад, да за часак буде сам. — Прилегпи, прилегни, голубе, рече мати. Тамо у нашој собици је похладно. Можеш спустити на прозору и завјесу, да ти свјетлост не смета. С 60Г0М, храно ! (Свршиће се.)