Стражилово

ОТРАЖИЛОВО

— Службеница, господиие докторе, рече и стане на праг. — Добар дан, одговори овај, шта желите? — Та, ја као мислим, д-а испунпте ове цедуље, настави госпа Агата и покаже прстом на две цедуље на столу. Знате, морам их одпети на иолицију и вас нријавити, иначе ћу бити кажњена. — Добро, добро, одговори онај, испунићу их већ. — Немојте оклевати, господине докторе, то мора бити. — До сто ђавола! викие онај. Та нолмција баш не да ником мира. За тим узме са стола иеро, умочи га у мастило, седне за сто и поче пнсати. Кад је испунио обе цедуље, преда их газдарици. — Али, господине докторе, поче ова и ногледи цедуље, ја то не могу да ирочитам. — Ја се зовем Јован Вуковпћ, имам двадесет и пет година, родио сам се у Становцу у Срему, крст.тли су ме тамо у грчко-источној цркви — јер сам онда био мали па се нисам могао нротивити —, медицинар сам, нисам ожењен .... но, то стојн све на цедуљама.

— Молим, молим, рече госна Агата, то је све.да то, ако би вас когод тражио или кад бисте добшш писмо. ■ Јован није на то одговорио ништа, већ се сагнуо.. на сандук, да повади из њега ствари а на газдарицу своју није се ни обзирао. Кад је ова то видила, изађе лагано из собе и лагано затвори врата за собом; на иконе је и заборавила сасвим, тако ју је изненадило опоро понашање њеног новог доктора. — Те бечке газдарице све су тако брбљаве, гунђао је Јован у себи и међу тим слагао рубље и хаљине у орман, али ја сам кратко насађен. Да, збиља, рече нагло, подиже се и погледи на Дуварове. За тим се иасмеши. Скинула је те будаласте слике, настави даље, а добро је и радила; бар ми је уштедила труд, да их бацим кроз прозор. Кад је Јован понамештао све сгвари, оДгура свој сандук.у један ћошак, обазре се још .једаред но соби и седе за тим за сто. Ту је неко време отварао и затварао књиге и на иослетку је ревиосно почео да учи. Седио ј* 1 тако неколико сата и само је ио кад кад прекинуо учење, да направи цигарету и да је испуши. Око подне се диже, мете оловку у књигу, узме шешир И оде. (Наставиће се.)

СК0ЛИ03А У УЧИТЕЉСКОЈ ШКОЛИ У СОМБОРУ.

ОД М. ПЕТТОВИТ.А.

ад стунимо у какву школу, иа иажљиво погледамо децу у школским клуиама, опазићемо на многима од њих, како им је лице бледо и као малаксало. Пбзовемо ли ученике да устану, онда ће се паћи повише њих, који ће криво стојати и поред свих опомена нећемо постићи, да се поставе „нраво као свећа." Као да немлју сиаге за то! Откуда тај умор код тих младих стаорења ? Заиста, деца, која не иду у школу, изгледају сасвим друкчије. Лице им показује свеже румен.ио и свагш покрет издаје бујиост младе снаге. Тај неир лјатни утисак у школи биће у толико већи, што је старији разред, што је виша школа, у којој се налазимо. Нема сумње, рећи ћемо, та малаксалост, та слабост, та увелост долази од школе. Мора ли то бити, да се благослов просвете губитком снаге и здравља плаћа? Је ли толики трошак од користи за појединца или за целину ? У старој Атини сматраху као највишу цељ васпитања хармоничан развитак тсла и духа. Младић, који је хтео да постане слободан грађаиип, морао је да иређе кроз тројаку наставу, наставу у гимнастици, музици н наукама. С тога беше у старих Грка највећа нохвала за човека, кад се за њега рекло, да

Је ирави атлет т. ј. узоран дух у узорноме телу. Бледа, иоиијена, учена лица иису се у њих баш ни мало ценила. И док је тако било, билаје Атинајака и цветала је. После Персијских ратова иочела је највећа важност у васиитању да се даје иаукама, али тада бегпе већ ту доба опадања и иропадања. Кад се посмотри данашње фаитичн■> уређелке школа у културних народа, онда мора човек доћи до убеђења, да иаше јавно васпитање сматра за своју скоро искључиву задаћу, да ученике натовари различитим знањима, која ће им моћи доцније служити као оруђа у великој борби за оистанак. Ту задаћу наметло је школи оиште миење, то желе мал' не сви родитељи, који се теше тим, да без муке нема науке. Мало ко помишља на то, да за употребу знања треба и снаге, а носилац те није нико други други него тело. Шта ће оиггра сабља у слабачкој руци? Многи држе, да је то занемаривање телесног развитка скопчано са нашом културом. Ко хоће њен благослов, мора узети и њену клетву. Ко хоће данас у свету да нанредује, мора много да зна, а што брже и што раније дође до знања, у толико боље. Зато дај што пре с дететом у школу. Из дивног, живота у слободи, што оживљава, долази оно у крлет-