Стражилово

за своју корист књиге издају. Неоправдан, врло неоправдан нзговор. Ако издавач, иа био то појединац, бидо књижара, изда какву књигу, па треба ваљда да ради то на своју штету, не само да је абсурдно захтевање него и неправично. Дакле, не ћу за то да растурујем ту књигу, што је тај и тај издао, па се он може помоћи! Е, наопако, па зар да се и не помогне? Па дакле да српски издавач мора штетовати? А ако се издавачи и позивају на овог или оног, да им растури ово или оно издање, он им зацело даје и пристојан рабат. Пренеразио сам се, кад сам недавно прочитао у нашем једном листу ово: „Нека се зна, да ми нећемо никад бити туђе слепо средство нити оруђе; него да ћемо на сусрет вазда изилазити оваким племенитим смеровима, као што је овај смер, издавање ових. здравих књига за народ!" Тако пише један учитељ расправљајући иначе доста тактично, како да се дигне народна књига, Из тога изилази, да се учитељству нашем пориче интелигенција, те се сматрају за просто слепо нечије оруђе, иа им неко досад под морање натуривао све саме којекакве књиге, да их растурују по народу. Ми сумњамо, да ико може имати такво мњење о нашем учитељству, док је сомборске и карловачке препарандије. А одлучно поричемо, да до ових „Матичиних" књига за народ није било никад још таквих, које би биле достојне, да их растурује наша интелигенција, и ако смо ето већ признали, да су заиста ове књиге изврсне. Тврдити противно значи целој досад књижевности нашој порицати право, да је достојна, да је учитељи растурују, јер тобоже у њој нема никаквих „здравих књига за народ;" значи, да ништа од онога, што су досад појединци или књижаре наше издали, не вреди, да у народ дође. Та једва смо дочекали, да стечемо сталну коју књижару; а сад су нам непатриотичне, спекулативне, ваљда за то, што их све више имаде! Па и да их још толико имаде. пре би удиле једна другој него у опште књижевности нашој; и увек би била, као и данас што је, дужност сваког интелигентног Србина, да им иде на руку при растуривању, баш и да знамо, да ће се њихове газде лично помоћи. Што боље књига пролази, више ће их књижевници моћи писати, а књижари откупљивати и

С В А Т 0 В А Ц, за гласовир, написао Р. Толингер. — Пздање српске књижаре браће М. Поповића у Новом Саду. 1885. Цена је 1 фор. Међу нашим народним напевима заузима свато-

штампати. Помажући оне, који издају књиге, помажемо очевидно и оне, који пишу, те тако и интелектуални и морални напредак у народу. А то хоћемо сви! Како да од књига за народ буде у народу заиста користи, врло лепо предлаже велико-радиначки учитељ г. Петар Ј. Стефановић у 25. броју „Враника". Мила нам је таква реч од народних просветника, који су сваки дан с народом, на је ево хоћемо да и овде прибележимо : Можемо рећи, вели, да смо се ми учитељи први зарадовали смеру ових „књига за иарод", јер овим смером и чином изишло се у многом на сусрет и самој школи! „Ми хоћемо, пигае даље исти господин, ипојмимо добит од читања таквих здравих „књига за народ", зато и не можемо бити равнодушни, игледати само да се такве књиге расгурцју-, него смо ради, да се и читају, а то читање да уроди родом. Овим читањем књига треба да народ упозна пре свега своје добротворе, покретаче жеља наших добротвора: „Матицу Српску", као и писце ових здравих занарод књига. Хуманитарно какво дело вршити, то је понос а не понижење! Ми сматрамо, да нам је света дужност народу бити пријатељ, одазвати му се и помоћи, учинити роду глас! . . . 0 свакој свесци може учитељ држати јавно предавање. Ту би он пред скупљеним својим људима развио живо смер и садржај књиге... И када се узме у обзир, да би на овај начин и сам учитељ утр'о пута себи и своме раду; када би на овај начин задобио и више љубави у народу, те када би и народ увидео, ко су му најискренији и најближи пријатељи, не би могао бити равнодушан, а да не призна заслуге, које му пружа књига, школа и учитељ." Евала! То је лепа реч. И с тога нам је још милија, што долази баш с оне стране, у коју се морамо и смемо највише поуздати. И завршићемо речима истог господина, јер „и ми то велимо, од срца желимо": „Да би народ што убеђенији био, да је доиста користи од таквих књига, нужно је, даје свакакњига боља од боље. Како ће се то постићи, стављамо „Матици Српској" на срце, да она својим средствима доскочи." зп

иН=з<-—

вац без сумње једно од најодличнијих места. Његова лако схватљива мелодија, елегично-меки карактер му изазива код слушаоца и нехотице иредставу врло појетичне слике, усредсређене око младе неве, а