Стражилово

СТРАЖИЛОВО

ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 1.

У НОВОМ САДУ 2. ЈАНУАРА 1886.

ГОД. II.

СИРОМАХ ЈОЛЕ!

СЛИКА И 3 Н А Р НАПИСАО о Је онај, што иде улицама, па вечито ^жвиждуће и скаче с ноге на ногу? Свако ће у селу рећи: — То је наш Јоле! Сиромах Јоле! Сиромах?! А што сиромах? Та, гле, како весело скакуће, па жвиждуће, као да је цело село његово. Јест, Јоле увек скакуће. Јоле увек жвиждуће. Јоле и пева; пева, боже мој, . . . треба само да га чујете, како пева. Па . . . Јоле је и опет само — сиромах Јоле! Јоле се смеје; та није да се смеје, ма шта да му ко каже! Он пикад ником ништа не ириповеда. Ако ћете што да уради, урадиће. А питајте га, што хоћете, или ће вам одговорити или ће богме оћутати; тек ће се увек одсмејати и ногледати у вас својим иомућеним очима. Погледи л' га ко иоле оштрије, обориће очи; те, или од стида или од страха, једва да ће испод ока бацити на њ крадом поглед; окренуће се, па хајд даље; а освртаће се, као да преза. Јоле сме сврнути у сваку авлију у селу, у којегод доба хоће; нико му преке рећи неће. На чијигод праг ступи, па прекрсти л' само руке на леђа и насмеши л' се онако безазлено, онако . . . блесасто, свака ће му газдарица пружити но комад хлеба, на, има л' само, и кришку сира или друго' што, јер — — Јоле је гладан. А Јоле шчепа хлебац и што му се даде, одскакуће, — ни псето на њега неће, — на хајд на улицу. Па се смеје, смеје, да му сузе врцају . . . Рекне л' каква газдарица:

одног живота : П. АДАМОВ.

— Јоле, синко, нема ми ко отерати кбња на ледине. Хајде, потерај их! Јоле подскочи, па тера коње жвиждућући... Нађе л' се ко да га позове: — Лоле, соколе, сутра ћемо врћи. Дођи, да номогнеш. Јоле је сутра пре зоре на гувну. И цео даи дене, преврће, веје до мрклог мрака с њима заједно, као да ради своје рођено . . . Замоли л' га когод: — Јоле, момче, нацепај ми дрва. Јоле ие зна рећи нећу . . . Зовне л' га ко: — Јоле, јуначе, однеси на воденицу овај цак. А Јоле уирти џак са житом или кукурузом, па носи на воденицу, да се меље или нрекрупн. И пази тамо, да воденичар не одвади преко мере ушур, као да је напунио џак из свог амбара или из своје кошаре. Јоле, де ово! Јоле, де оно! И Јоле свуда доспе и ради све свакоме, па подскакује и жвиждуће или пева. Жвиждуће и пева, мислиш, благо ли ње^у! . . . IIа опет сви кажу: — Сиромах Јоле! Еј, какав је момак био Јоле! Момак, боме, зоран, па на очима као бор зелени! Није му се нашло премца у свој регименти. Ал сад ето тако . . . његова ваљда несрећа! Био једанпут у селу, као још док је био војпик. Па се врати ноћу, да доспе још за времена на стражу. Понда га те ноћи у зору пађу људи код оног великог бреста тамо на раскршћу, како лежи па трави. Кад га дигли, а он не зна себе, већ гледи тако у њих, па не зна ништа. Понда га људи доведу у село. А кнез јави ре-