Стражилово

гименти, шта је с њим. Е, регимента... е, власт, дабогме! Па дај сиромаха Јола у ариште. Мучили га тамо, кушали и испитивали... о, ти боже знај, шта све нису радили од момка. 1»'ао бајаги, момак се, жалостан, тобоже нретвара. Бојник, море, дакако, на утекао са страже . . . узми само! Зар то шала? . . . Понда га се најпосле и џабаисали. Шта му знају? Кажу, није код здраве иамети. Није, . . . него, реци, нагазио момак оне ноћи на какву нечист тамо на раскршћу. А ко сме рећи, да га нису баш и саме виле устрелиле. Тек му се ваистину нешто придесило. Суђено му, . . . шта ли? Па ето . . . његова тако ваљда несрећа. Ево већ које је то доба, како га госнода послала у село; нека га, веле тамо они, село храни. Село °узело за бога на душу, на Јола све воли, као да је целом селу род рођени. Кад се гдегод Јоле нодуже не покаже, одмах: — Нема нашег ЛрЛЛ! — Где је то наш Јоле? А Јоле тек ма откуд искрсне, на се пре чује, него што се да, вид\ги: удесио на-жвиждуће, или нева . . . из гласа нева . . . Једног дана догодило се нешто нечувено у Јоловом животу. Јоле се потукао. Заиста нечувепо! Намерио се био поред куће Теје Сланкаменца. Чује у соби јаук и бубњаву. Јоле улети унутра. Кад тамо, а Теја притискао евоју Жену, па је туче. Бије је, злотвор, не бира, где ће ударити. Јолу се смрче. Дохвати неку батину, па претиште по Теји. И није нрестао, док га није оборио на земљу. Пуче глас о томе по селу. — Е, гле Јола! — А шта ти то уради, Јоле! Јоле исклибио зубе, смеје се онако безазлено, онако . . . блесасто, као обичио; па гледи иомућеним својим очима. а ништа не вели. — Треба њега у затвор! — загрми неко. — Тај је иоманитио; почео ето да напада људе. Неће остати само код тога. Јоле се трже. Поглед му поче летпти испрекидан по народу. Крије очи. Ломи руке. Понда наједаред окрену леђа, па стаде бегатн. — Држите га! — За њим! Полетише за и.им у нотеру. Неки.истрчаше нреда њ. Скленташе га, оборшие га. И везаше му руке паонако. Јоле дрхће као прут. Лице му се проме-

нило, као ни дај боже онај Јоле. Не зна, камо да погледи. Бацише га у затвор . . . Необичпо селу без Јола. Неко га жали; неко богме даје и за право онима, што га затворише. Од ових опет једни за то, јито им се збиља чинило, да је Јоле поманитио; други, што су волели, да је Јоле у заклону, док Теју не прође бар нрво срце. Теја је љута жеравица. С многим је у селу замесио гужвару. Па сирота Савета његова појела је више батина код њега него, што кажу, хлеба. А шта није тај човек радио око ње, док се није кукавица склонила те пошла за несретника. Па му криво било на Јола, већ и кад би Јоле пролазио крај његова илота. Изузео се пусник на момка, још бог те пита од које доба . . . Једне ноћи, тек нрви сан пао на село, зачу се пушка. Понда се заори: — Ватра! — Потраја неко време, па загрокташе пушке на више страна. А разлеже се ио целом селу: — Ватра! Поред оиштииског затвора чује се, како трче неки, па све их више и више. Жагор и граја. — Гори Тејина кућа! Баш снрам Јоловог нрозора паде тај глас. — Гори Тејина кућа! Све тамо врви. Иламен обузео кров, па лиже високо . . . високо, чиии ти се, до неба досиже. Светли се упаоколо; па обасјао усплаирена лица у народа, што се згрнуо, да гаси или да гледи. Теја се забунио у вољуској штали око марве. Сече штрапке, да му стока не погори, ако би ватра до штале допрла. Кроз светину и жагор ломи се женски врисак: — Дете ће ми изгорети! Врисак срце пара. Ал ко да се усуди, да улети у кућу, кад иламен лиже већ и рагастове. Народ стрени и дрхће; Матерама се срца леде. Очеви навалили, да продру унутра. Али наједаред се залети дебео иламенит млаз, да их шине, па их врати натраг. — Дете! Дете моје! Помагајте! Вришти и кука јадпа мајка, па би у живи огањ да улети. И већ јој се пламен дохватио хаљине, да букне, па да жива изгори. Ал је задржаше.