Стражилово
СТРАЖИ10В0
шшаш, вмтџ ш ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.
здд
БРОЈ 2.
У НОБОМ САДУ 9. ЈАНУАРА 1886.
ГОД, II.
; од нама лисје шуштало је жуто, $$$* Крај мене, душо, стајала си ти; Мирна си била; ах! и ја сам ћут'о, Обојим нама тужни беху сни. Тавно бледило по чеоду твоме, К'о признак смрти ширило се свуд, Валови туге у тренутку томе Бурно су моју таласали груд.
т*.
То беше предзнак, да ће скоро доћи Растанка нашег нежељени час, К'о дим, к'о магла да ће радост проћи, II небо да ће раставити нас. Удар судбине обиш'о ме није. Из гроба заман дозивљем те ја; Јесенски ветар у лиде ме бије, Природа ћути око мене сва —
28. Новембра 1885.
I.
цШЏ мукоше гусле Јаворове, покидаше се струне, а пропишта чедо у колевци. Свуда јаук и писка сиротиње раје!... Пала је и последња звезда са дивнога неба славе и величине српске. У крви се окупао и последњи соко, што чуваше лепу веру прадедовску. По црквама занемеше бож.анске песме и химне. Са високих торњева не хоре се танка звона, већ на место њих сури орао вије своје гњиздо, а јато гавранова облеће гробове јупака српских, што падоше на крваву разбојишту за крст часни и слободу златну. »Еј, Косово рано наша љута!« чуле се у поноћи кобне речи са бледих усана устрављенога народа. »Еј, Косово, јади нашигорки!« одјекивали су кроз дубоку поиоћ уздрхтали гласи уцвељене сирочади!...
ћути, — и живот гони својим редом; Не види тугу, не разуме јад, Ни вреле сузе по лицу ми бледом, Ни смрћу твојом оборен ми над. .. Војисдав. РАЊЕН СОКО. ПРИПОВЕТКА И 3 II Р 0 Ш Л 0 С Т И. ОД ЉУВИНЕА. Свуда ужас и страх; свуда крв и сузе погаженога народа . ..
Кроз дубоку поноћ, преко крвавих трупина витешких оклопника, јурио је коњиц један као сиви соко, газећи по крви, која се још нушила по зеленој трави големога Косова. На њему била узор-девојка, дивна ћерка војводе Дмитрића. Свилена коса пала јој преко облих рамена, те ју несташни вихор таласа, баш као оно кад се заталаса зелено лисје на младој, бујној гранчици. Два светла, пламена ока пресецају густу помрчину, као што пресеца мутне облаке први зрачак дивнога сунашца. Е, лепа је, као што је лепо прамалеће, као што је депа румена ружа у зеленој градини, као што је лепа вила, кад своје бело лице у бистрој реци умива., Јесте ли виђели кадгод сунце, кад назлати