Стражилово

СТРАЖИ.ШО ? ш жшту Г штт ш ењмжшј ВЛАОНИЕ И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 3.

У НОВОМ САДУ 16. ЈАНУАРА 1886.

ГОД. II,

П » Т Д 1Г 0 Ја ћ Л ГО С аф

Плакала си . . . ^ад ти рекох: ти си сунце, Што ми обзор жића краси! . . . Ти ми ниси ништа рекла, Само, само — плакала си . . . . Кад ти љубнух чарне очи, Кад дотакох бујне власи, Ти ми ниси ништа рекла, Само, само — плакала си . . . Кад на твоје падох груди — Где се жудња жудњом гаси Ти ми ниси ништа рекла, Само, само — плакала си . . . Пит'о сам те . . . Пит'о сам те више пута, Моје чедо, моја рано: Да .г ти знадеш, шта осећа Ово срце раздрагано? Тебе осу руменило, Склопи очи к'о у санку! Ој, ала ми беше дивно Моје сунце на уранку! . . . Ваљево 31. децембра 1885.

Прошапта ми једва чујно: — И грешник се бога сећа Ох, ти не знаш, ох, ти не знаш, Моје срце шта осећа? . . . Тад сам био срећан, блажен, У теби сам сунце глед'о! Ој узоре мојих дана, Ој убаво моје чедо! И сад ево ја се сећам, Оног миља, оног доба; Па ме теши успомена — Бледа сенка више гроба!. . . Ти . . Глед'о сам те, — ти гледала мене, Исте очи, уснице румене! Исто лице, исте црне власи, Али где су тихани уздаси? Глед'о сам те, — титледала мене, Поглед ти је мрачнији од стене, Ти си иста: румена и бела, Ал' те мртву кичица изнела! Љубинко.

МПБ8А 801ХЕМШ&

ЏЏ шао Је у дворану, а нратила га сестра. $ — Је ли се већ доста свијета накупило ? — упита је. — Прилично, — одговори опа, — алинеће дуго нроћи, а дворана ће се дупком напунити. Само гледај, да се намјестиш управо према оркестри; ето, овако. И сестра га постави лијепо, како је згодније било, да може помњиво слушати.

— Ја ћу те обавијестити, кад директор ступи, — приметну она, и сједе поред брата. Свијет долажаше на хрпе; ко тамо, ко амо, свак пађе за се згоднију сголицу; а на широкој се позорници већ помал>аху први свирачи, да се сви скупа тачно ускладе и да разгрију смрзнуте прсте. Могао си кроз прозоре видјети, како је силовито снијег падао и како се на топлијем стаклима тапао.