Стражилово

145

ОТРАЖИЛОВО

146

„Не, благородни господару, не, — Нлакаше дечко — „ја јој ннсам син. Одведите ме, избавите ме, Тако вам бога и светитеља! Мени је прошња додијала већ: Ја за њу морам ту мољакати, А сам и опет увек гладујем, Само да будем рђав, слаб и блед, Да, ко ме види, има милости, И сад сам тако гладан, боже мој! И дете гледну у господина Очима пуним молбе И пуним суза, правих, жалосних. „А, уло једна, безбожниче ти, ђавоље семе кужно!" Осу се бака сад на дерана „Неблагодарни један ниткове, Ти лажо погана, Без искре добра, сушта злоћо ти! Па још за мене проси, господару! Црвеним сва од стида, Не могу од тог да га одвикнем, Јер проси одмах, како умакне. Колико сам га била због тога, Због те срамоте грдне ... Ја нисам спала на хлеб прос'јачки, Сирота сам, ал' живим без тога, Од свог поштеног рада. П'онда га ја још глађу патим, ја! Најбоље залогаје Од својих уста закидам Па њега кљукам. Но хајде све то ... ал' ме с одриче! Не боле-ли те, скоте, срде, Кад грешиш против своје матере,

Која те роди. Како не црче, Как° ти џигерица не пуче, Како ти очи не искочише За погане ти речи! На свету нема мајке такове, К'о ја, па тако клето унуче. Но није већ далеко суд ... Поричи мајку своју, Поричи матер, Тако и хоћеш проћи несретно." Све је то стара сувача . Смлела у једном даху. Намрштени господин Једва је дош'о до речи: „Е, доста сад комедије, Ако не желиш, стара бештијо, Да те утишам штапом. Стојиш к'о земља пијана; Хајд, докле главу изветриш, Па ако имаш породички лист, Мој стан је она кућа велика: Мо'ш доћи понда води дерана, Но само с писмом, рекох ти. Сада се торњај пак А ти хајд са мном, синко. И дечко оде с човеком Обазирућ' се каткад у натраг: Иде-ли гуја ? јер се бојао : Сад ће га остраг за врат шчепати. Но бака није смела, Већ оста на свом месту; Тек песницом је претила И превртала очи, Као што ковач гвожђе преврће. Благоје Бранчић.

(Наставиће се.)

ЗА НАЧЕЛО. РОМАН МИДАНА САВИЂА. ПРВИ ДЕО.

IV. ^едног дана доће Јован као обично из ка|ване кући, да прегледи своју науку, јер сутрадан ће имати да полаже испит. Погледи на сто, где је свагда остављао књиге и хартије, и зачуди се, кад је сто нашао празан; погледи на низак орман, и спази своје књиге лепо у реду, сложене по величини њиховој. Пред књигама били су положени разни табаци хартије а на њима дивит

(Наставак.) и пера. И зачудио се и једио се. Приступи орману, и једва је нашао књигу, која му је требала. Отвори врата и дозове госпу Агату и запита је, ко је то пореметио књиге његове. — Ви се нећете срдити, господине докторе, поче госпа Агата мало да шеврда, је л' те, да се нећете срдити. Јован се и нехотице насмешио. — Шта ми је вајде и да се срдим, одговори,