Стражилово

ствар је већ учињена. Само 11у вам рећи, да ми то други пут не чините. — Та, господине докторе, настави госпа Агата још једнако у неприлици, нисам ја то ни чинила. — Него? — Емилија. — А! — Била је јутрос овде, дошла је таман кад сте ви отишли, и није се могла уздржати а да не уђе у вашу собу. Кад је већ ту, рече, да вам спреми и књиге. Ти мушки баш не знају, како треба држати ред у кући. Јован се мало замислио. — Па то је све она чинила; рече напослетку. — Да. Ја сам јој до душе казала, да тога не чини; али се она тако радовала и с таквом је вољом почела да спрема, да сам је оставила, нека ради. Је л' те да се не срдите? — Та, не срдим се, не, одговори Јован. Само ми је дуже требало, док сам нашао праву књигу. А време је сад скупо; сутра полажем испит, други ригорозум, па можете мислити, да не могу баш оклевати. — Да је то Емилија знала, не би се онда упуштала у спремање. Али, такве су вам те девојке, па и Емилија. Увек се радујем, кадгод је видим. С њеном матером живила сам као са сестром, а свагда је испсујем, да, баш испсујем, кад је нема, говорила је госпа Агата и баци хитлен, оштар поглед на Јована, који је ту стајао и само браду гладио. — Дакле, немојте ншшга замерити, настави госпа Агата, све се то десило из најбоље воље. С богом. И госпа Агата изађе журно из собе и остави Јована да глади своју браду. Кад се Јован видио сам, приступи чисто механички својој књизи, седне за сто и поче по њојзи превртати листове. Али никако да сабере своје мисли. У књигу је додуше гледао но читао није ништа. Напослетку заклопи књигу. — У очи божића нећу угојити прасе, рече и устане. Што знам, знам. Спремио сам се, као што се могло, па сад нека наиђе на мене, штогод судба хоће. Нисам мислио да ће та девојка имати толико смисла за кућевни ред. Код наших девојака нема томе ни трага. Њима је главно, да се накинђуре, набеле, па да стоје на прозору и да чекају, да им се момци јаве. Али од мене није добила још ни једна поздрав; неће га никад ни добити. А за науком ? Којешта! Гомане, а то, ће читати свака. Хм! После тпх речи изађе Јован из собе и оде. Кад Ге пролазио кроз кујну, гледала га је госна Агата

и радознало и пажљиво а кад је отишао, насмешила се малко али доста значајно. — Не само да се не срди, мумлала је у себи, већ му је баш мило. Но, видићемо. Сутра полаже испит. То морам још вечерас јавити Емилији. Међутим је Јован, јер је за вечеру било још рано, отишао у народну башту да се прође. Око Тезејевог храма играла се мала деца, скакутала преко гајтана, терала обруче а Јован их је само попреко гледао. Неправо му беше, што су деца тих ћифта лепо обучена, што се лепо крећу и што су тако весела. У великом кругу пред храмом беху понамештане столице, по којима се осуо свет, леп, елегантан свет. Највећма се намргодио, и то свагда, кадгод је дошао близу оне плетене заграде, иза које се шетали људи и жене, који су платили улазницу. Прсмишљао је на тренутак, да ли да уђе и он, и да изближе види те надувене богаташе, који сисају крв толиким вредним раденицима; да види оне аристократе са уморним њиховим погледима, како управо не гледе никог, као да осталог света и нема. У тај се мах Јован мало трже. Неколико корачаји нред собом опази Емилију, како се сама шета по башти. И она га је спазила, њихови се погледи сукобише и Јован се чисто нехотице мапшо за шешир, да јој се јави. Емилија се насмешила и лепо му се захвалила на поздраву. Затим се лагано упутила даље, врло лагано, као да је очекивала, да ће јој се Јован приближити. Али Јован је само мало намргођено гледао за њом и није се ни макао с места, ма да је добро приметио, да се Емилија обазрела, бајаги гледи хаљину своју. Дуго је тако гледао за њом, док се није изгубила међ остали свет. Онда се окрене, навуче шешир боље на главу, метне руке на леђа и пође даље. Нису га више занимале ни аристократе ни плутократе. Лагано изађе на друга врата из баште, савије десно и изађе на Рингштрасе, то велико б !ло бечког живота. Фијакери, омнибуси, гвоздена кола, јахачи, пешаци — све је то живо и ненрестано јурило тамо амо ; али Јован није много гледао на тај метеж и на ту грају. Са заваљеним шеширом, с рукама на леђима, ишао је кроз улицу, и баш кад је хтео да савије у Алзер, спази опет Емилију пред собом. Одмах престане у ходању. — Ваш је лено нарасла, говорио је у себи, витка је и танка; али то се зацело стегла. Мораћу јој рећи, да тога не чини, јер квари и сакати џигерицу, желудац па и плућа пате од тог несретног стезања. Бајаги, естетички је лепо. Естетички! Дваест и пет батина заслужио је тај естетички кројач, ште је измислио ту лудоглаву моду. Лагано пође даље све за Емилијом, док ннје