Стражилово

157

СТРАЖИЛОВО

158

Најзамашније место је оно, где г. Живановић критичару пребадује, да не зна, ни чим се бави филологија. Еад би истина било, да је г. Лекић онако питао, као што је г. Живановић навео: Јели „филолошки " оправдано тврђење г. Живановића? онда би то био заиста довољан аргуменат за незналаштво критичарево, и нико га одбранити не би могао против онога, што је г. Живановић из те грубе погрешке г. Лекића извео. Но нека нам се допусти, да изјавимо, да ми не можемо веровати, да у рукопису г. Лекића стоји: филолошки, него да држимо, да је г. Лекић заиста питао : физиолошки . .. Чак ни то не верујемо, да би могла бити омашка пера у критици. Г. Живановић је преписао критику, па — зар није могуће, да је препис погрешан ? И ако је тако, онда ... али да оставимо то г. Лекићу, нек расправи како зна. Ми ћемо се на свршетку дотакнути само једне крупније ствари. То је питан.е о гласовној групи: дс, дш. Те групе су једини изузеди против правописног правила, које гласи: „Тврдо слово пред меким претвара се у меко." Н. пр. под-копати, пиши поткопати, изтиснути, пиши истиснути итд. Но том правилу требало би да се и госаодство, иодсести, кадшто, одшетати пишу: госпогство, потсести, катшто, отшетати, али се не пише овако, већ се свуд оставља: господство итд. и тако су писали и Вук и Даничић. Но за што ? Разлога тому нигде не налазимо, да га је казао који од ових наших ауторитета. За комбинацију дш нигде немамо, да се Вук или Даничић изразио, него ми пишемо дш просто за то, што видимо да је дш и код њих. Само се за дс изразио и Вук и Даничић и други ауторитети и свако од њих вели само толико, да би ио правилу требало да се

д пред с претвори у т, али „будући да се тешко изговара и једно и друго — оставља се дс." По томе је мишљење Вуково а за тим и Даничићево било јамачно то, да за то треба оставити и дш. Но које је разлог, те се оставља дс и дш? То није довољно назначио ни Вук ни — нико до сада. Јер речи: „будући да се тешко изговара и једно и друго" не могу нам још служити за разлог. То и г. Живансвић исповеда, кад вели, да ту не може одлучивати лак или тежак изговор. Г. Лекић је у овом питању изрекао нешто ново т. ј . наговестио је неку слутњу, због чега је могуће и због чега треба да дс и дш остану. И та се слутња и нама свиди, но г. Живановић му то страховито замера и држи, да г. Лекић тиме иде против Вука и Даничића. Г. Лекић вели у својој критици: „Треба узети на ум, да су.оно речи сложене (од-шалити, од-шити) па и у првом делу (од) крајње д и у другом (шалити) почетно ш задржи толико самосталности, да се у изговору чује и д и ш, те да се не могу слити у један глас, у ч. И тај је разлог без сумње навео и Вука и Даничића да „одступе од природе, од закона гласовних", те да у таквом случају задрже дш место тш или ч. Без сумње је из истих разлога задржано и д испред с итд. И ми исиоведамо, да се с овим мишљењем слажемо, и држимо, да је тиме много више казано, него оним, где се просто вели: „али се тешко изговара и једно и друго." Нема право г. Живановић, што не допушта даље ићи од Вукова. и Даничићева непотпуна разлога. Г. Лекића мишљење може стајати или не стајати, али свакако је ово врло умесна наслута, и ми са своје стране изјављујемо, да уз њу — стојимо. Благо.је Вранчић.

ТУђИН 0 МИТРОНОПШ ПЕОНИКУ ЊЕГОШУ. (Свршетак.)

Дрна се Гора ослободила турске власти под својим митрополитом Петром;Иетровићем Његошем, који је био изабран године 1777. Митрополит је тај мачем и крстом у руци предводио своје људе, у два рата потукао Турке и на Цетиње као победни знак донео главу, мач и припојаснице Махмуд-папгане. Турци су после поново и поново покушавали, да покоре Црну Гору, али им никад није пошло за руком. Црној Гори није никаквим уговором ос.игурана независност али зато ипак постоји. Владика је то умео да изради мудром владом унутри, а јунаштвом пре-

ма душманину; гледао је да упитоми Црногорце, да искорени крвну освету, да по земљи распростре образованост. Свему се томе живо опирали, владика је мало и успео а мало и морао одустати. Било је октобра године 1832, 53. године, откако је владао владика; осећао се здраво слаб па је позвао на Цетиње сву господу и рекао им, да осећа, е му је смрт за вратом, замолио их је, да крај његова сандука присегну, да ће поједина племена и породице барем шест недеља живити у слози и љубави и да неће кршити законитога реда. 1То праву своме одабраоје