Стражилово

159

СТРАЖИЛОВО

160

себи из својте своје иасљедиика; обишао је неколико старијих те наредио, да му буде насљедник синовац, момак од 18 година, који још није носио мантије. Ражали се човеку, кад чита, да господар земље једне није имао собе, у којој би се дала пећ заложити. 18. октобра нареди те га одведу у кујну до огњишта, не би ли се мало загрејао; онда се врати у собу, легне на постељу, мало се разговарао са својима на га наједаред није било више међу живима. То је био претеча нашем Његошу. Сутрадан се главари поклонили новоме владици а најпре су му навукли мантију и дали му штаку покојникову. "Са чардака, Иве Црнојевића показаше га народу. Новог владику, на чијем смо парастосу у покој души му држали у руци запаљену воштаницу, зађаконио је епископ призренски и начинио га најпре пресвитером, па онда архимандритом. У калуђерству се по стрицу прозвао Петар а дотле се звао Радоје. 6. августа 1833 посвећен је био у Петрограду за владику. Чврсто је у руке узео владу а морао ју је управо наново створити ио замисли свога честитог, мудрог стрица. Друге је године наместио око себе савет шеснаесторице, 15 перјаника и стражу њих 135 оружаних. Та је стража расправљала маље размирице а веће се морале износити пред савет. Саветник је добијао 80 сребра, осим тога још и брашна и леба, а стражар 60 сребра. Звања се та давала само на годину дана. Године 1832. престало је достојанство световњака-владара, које је у својти Радонића из племена Његушева било насљедно ; иоследњег су таквог владара изагнали из земље, јер се сумњало на њега, да је након смрти владичине хтео да се докопа и духовне власти. Свакој је нахији на челу ио један срдар, сваком племену војвода, кнез и барјактар; најугледнији се у сваког племена зову главари. Владици — а то је име старословенски библијски превод грчкога „киријос" — кажу сви: свети владика; кад је о њему реч, зову га и госаодпрем. Потпун му је наслов : „владика и господар Црне Горе и Брда, митрополит Скендерије и Приморја. Под собом је имао нешто преко сто хиљада Црногораца, међу којима је било барем петнаест хиљада дораслих за бојно копље. Скоро једине приходе даје владици оно нешто поља око манастира Стањевића и Будве и део један са риболова на С-кадарском језеру. Покојни се владика још више, него претеча му, трудио, да упитоми свој народ а ту му је крај жеље његове добродошло било знатно изображење. Знао је владика српски, руски, француски и талијански. Песнички је његов дар уз дар Бранка Радичевића и Милице Стојадиновићеве најзнатнији у свој модерној књижевности, писаној српским језиком. Његов говорнички дар — а на то Црногорци много држе, као

и на јунаштво и леполикост — умео је задобити и умирити а богме и распалити. и одушевити, ако је требало. Већ се од више година зачела била у њему грудобоља; дваред јој је потражио лека у Напољу и Млецима. У зиму 1850. јако му је позлило. Тада је лечник његов, познати стетеоскописта др. Шкода, рекао, да другом таквом нападају неће моћи одолети. И збиља му није ни одолео. Једног дана осети, да му је ту крај, сазове своје саветнике па одреди, да му насљедник буде синовац Данило, комејебило деветнаест година. Тај се Данило у последњем боју јуначки показао. Њега је владика одредио зато, што једини у свој својаи Његошевој није још био ожењен. Своја два брата обишао је, јер су били ожењени. „Имам вере у њ", тако је завршио владика, „биће вам он достојан господар и владика; али ако знате каквог бољег, не марим, пристаћу". Затим се још седећи опрости са саветницима; легао је онда, обучен на постељу, коју је пре тога дао био наместити ближе прозору, „како би гледао светлости. у сусрет, јер ће скоро изданути." Тако је владика сасвим при себи изрекао оне речи, које су великом немачком песнику у бунилу на самрти дошле на уста, речи: „више светлости!" Наскоро му се стану мрзнути ноге, сав се укочи па отвореним оком, као јунак. и пророк, дочека смрт. Преживио га је отац, коме је било деведесет година, и кукавна стара мати. Народ га његов никад неће заборавити. Био је то први господар Црној Гори, који је био песник, а. последњи, који је уједно био и владика.

На седам дана пред смрт, 12. октобра 1851. написао је — последњи је пут тада узео перо у руке — писмо, које сам рад овде саопштити. Повод је томе писму било ово: Кад сам издао превод српских јуначких песама, женских, просјачких песама и досад Немцима сасвим непознатих тужбалица и пословица — превод сам тај почео био још пре неколико година — живо сам се сетио страног дивног лика, господара Црне Горе, владике и песника. Пошљем му на Цетиње један примерак књиге с нисмом, у коме се отприлике изразим, како немам права а није ми ни намера, ближе доћи духовноме господару Црне Горе, али ће ми, рекох, ваљда бити допуштено, поздравити песника, који је на својој стеновитој тврдињи развио заставу хуманитета. За неколико недеља добијем својеручан одговор. На левом крају два листа четвртине била су три слова: П. II. Њ. (Петар Петровић Његош) а над тим је словима била круна, скрлет и злато, и крст. Писмо је било написано плавим мастилом, запечаћено грбом црногорским а овако је гласило: