Стражилово

105

СТРАЖИЛОВО

106

КРВАВА КИША.

а тавном небу садашњоети наше Чудни зе знаци указују редом, Докле год очи могу да домаше, Страхоте саме стоје иред иогледом. Онамо облак с громовима страшним Потмулом хуком с висине се јавља; А тамо холуј, на крилма замашним У сусрет грому к'о да се приправља. И ено већем затутњише громи, И бесни холуј заурла и пође, А чудан фијук небеса проломи, Као да тане кроз небеса прође. Сиктаве муње по ваздуху лете, Часом забљеште, а часом их нема, А холуј силни све истоку гони, И он и громи све се тамо спрема. Ирестаде холуј; али груну кигаа, Све крвца сама, па на земљу лије, Холуј подуне, да је поутиша, Ал' она лије, а земља је пије. Напи се земља, већ не може више, Еиша се но њој пресипати пође, И таман локве уједно се слише, Бад крвав поток са истока дође.

^ЈЛГУЈМ\М УТТУ )/7/1Л/1/1У

Тамо се облак провалио беше, И тамо крвца са небеса паде, Капљице њене свуд се разнеше, Док најзад тећи потоцима стаде. Саста се крвца са обадве стране И стаде тећи као грдна река, А киша лије, не може да стане, А гром тек само рикне из далека. Матица јури и усеве плави; Обара куће и градове руши; Односи горе и потопе прави; Све живо дави, сатире и гуши. Ал' у том лому и тој страшној бури С обзора дуга од један пут сину, Иа к'о да хити, као да се жури, Ио небу целом у часу се вину, И стаде киша, крв престаде тећи, Сунце се јави па започе сјати; И холуј бесни мораде прилећи, А громи стЈ>ашни морадоше стати. Диже се тама са пољана равни, А потои крви сав у земљу оде, Ал' дуга чезне, а облаци тавни По ведром небу опет се преводе, Вл. М. Јовановић.

ЧИЧА МИРКО И ЧИЧА МАРИНКО. СЛИКА ИЗ СРПСКОГ НАРОДНОГ ЖИВОТА. П1ЛЕИНАЧИО П. АДАМОВ.

још много ^нас, који памтимо оне 'црпе дане пре толико година. Црне, боме! Оста толико капа пустих. Сруши се толико кровова. Ископа се толико огњишта .... Чујемо и ми у нашем селу, како се Маџар одметнуо од цара и дигао на наш народ, да потамани или помаџари све, што се поздравља са Номозбог. Говоркало се, као да ни наше село иеће остати на миру. Поп Васа покупи око себе старији свет, на им чита из новина, па све вели, биће војне и код нас . . . Једаред, боме, ево збиља нашег лале. Дошао из општинске куће. Види му се па лицу, није нешто добро. — Где је Тодор? — У сувачи.

— Одмах по њега .... Дође Тодор. — Зову те општинској кући. Кад се Тодор вратио, а он носи у руци лист артије: Шта је? Траже га одмах од регименте. Тодор оде . . . Одоше боме многи из нашег села, чичаМирков Рада, па и мој Јован. Оде све, што било млађе и бираније. Народ као народ, дабоме. Узбунио се, ужурбао се. Променило се и наше село. Тек за час ево каквог гласа. Маџар ударио ту и ту са страшном силом . . . Погинуо тај и тај .... Наши победили . . . Наши беже . . .