Стражилово
10 3
V. 1 Ј ДЈИШИЈВи
101)
— Е, одговори Јован у малој неприлици, хтео сам да се раЗонодим. — Тако и треба, настави госпа Агата, доста сте се мучили. Треба мало и да се забавите. — Неће то дуго трајати, рече Јован. Још данас ћу само имати слободног времена а од сутра опет за књигу. 1»ило му је лакше, кад се нашао на улици. — Не говори ништа о цвећу, гунђала је госпа Агата у соби; али ништа, ништа. За тим уђе у своју собу. — Флоријане, рече свом мужу, ти се не смеш упустити ни у какав разговор с нашим доктором. Газумеш ли ме! Мајстор Флоријан је само климнуо главом, у знак, да разуме, шта му је жена казала. — Само под тим условом ићићемо недељом опет Елтерлајну, настави госпа Агата. Мајстор Флоријан се малко насмеши.
— И само ћу под тим условом ћутати, ако се опет опијеш, доврши госпа Агата своју реч. Нреко Флоријановог лица пређе неко блажено смешење;' погледи у вис и облизне се језиком. За тим рече: — Та, не мислим се ја опити; то ме само изненади. Не знам ни сам, како се то збива. — Добро, добро, упадне му госпа Агата у реч. Чуо си, шта хоћу и владај се по томе, иначе .... ти већ знаш. Мајетор Флоријан као да је знао, шта га иначе чека, јер на место блаженог осмеха показа му се на лицу неки тужан страх. — Пристајеш дакле, рече госпа Агата. — Пристајем, да како да пристајем, одговори Флоријан живо. Госпа Агата оде сад у Јованову собу да је спреми. — Тај би мамлаз још избрбљао све, говорила је у себи. Али сад ће ћутати. Моја су средства поуздана. (Наставиће се.)
илов о сам мому њене очи црне, Чаровити осмех румених усана Кад је плахо гледнем, срце ми претрне, 0 дивна је била зора моја рана! Чекам, сад ће крила да рашири двоја Камо те, анђелче ? где си срећо моја?
МИЛОВ'0 САМ... (по М. Романовском.) Пођох међу људе, да ме жеља мине Не бил' наш'о браћу, не бил' наш'0 злато. Наздрављан ми пехар бола и горчине, Али нека давно ј' забораву дато! Сад се склањам с пута тим срцима крутим, Више им се смејем, него што се љутим.
Заман сам по свету уздис'о за њоме, Док се нисам ман'о узалудних жеља. Још је једна звезда сјала жићу моме, Тешило ме срце верних пријатеља; Ал' били смо криви, криви, што смо живи, Гасуше нас. — Где сте, соколови сиви ? —
Сад милујем сетне поносне призраке, ПГго у мојој души живе без престанка, Мене може време довести до раке, Они ће да живе и после растанка. Они ће да лебде нада мном и светом, Окићене вечним премалетн м цветом. Сад будућност љубим румену од крви, Зору рода мога, што ју тама скрива —' Хај радо бих пао на бојишту први, Ал' да м' она цвеће на гробу целива!
с пољског.
Рај ко.
ПУТОПИСНЕ ЦРТЕ. ЈЕДАН ДАН У МАђАРСКОМ РИМУ,
IV. одне је у велико превалило било, кад , изиђосмо из примасове палате. Како смо јутрос пре зоре уранили, осећали смо
сва троЈица врло живо, да човек мора да води рачуна и о прозаичпом делу своје нарави. Потражисмо ону исту гостионицу, где смо се пред подне загрејали црпом кавом, јер нам рекоше,