Стражилово

175

СТРАЖИЛОВО

176

Вече је одгонило дан. Месечина се помолила, а велике куће хрватске изгледале су као пусте развалине. Нигде живе душе, само пред кпежевом кућом седе, два човека и разговарају. Из српског краја чује се песма. »Јеси-л чуо, Перо, шта је било у варошкој кући?« запита једап од те двојице. »Јесам«, одговори овај други. »К.ад је газда дбшао на подне кући, био је страшно памргођен. Ушао је у собу, а ником није назвао ни помоз-бог. Па ни Ловра није био добре воље. И ои се баш у исти мах вратио из лова. Не знам ти рећи, ко је био мргоднији. После ручка било је триста чуда, ал ја сам се морао склонити; тешко мени, да ме је онда спазио газда. Што ти је, брате, богато па бесно!« »Боме да сам ја сад власт, ја бих обесио тог твог господара. Како му није било грехота онако за пра' бога изударати .кукавну жену. Сирома Мита, он још и сад чами у аришту! — А како ми ти животариш код тог маторог крвника ?« »Свакојако, Милане, више зла него добра. Још је сва срећа, што им знам трагове, па баш не смеју тако здраво. Ал и овако да те бог сачува. Знаш ти, како је он љу узео за жену. Е, Стана је онда била прва девојка у селу: лепа као молов.ана, ал' сирота к'о прст. И тво.ј је чика-Мита није ружно гледао — био је и он онда момак. Била и она сирота, па није морао окретати главе од ње. Ал имала је она свог драгога, ваљда си познавао покојног Пају ча' Радиног. Већ је хтела да се венча с њим. Али се у њу загледа и мој садањи газда. Ко није знао за Матију Позојева? Тако он ни два ни три, него заиште већ испрошену девојку, а оиа се полакоми, — није шала, такав газдалук — те изневери свог ђувегију. Говорило се оида но селу, да ће Паја са још некима убити Мату Позојева, ал све бадава ди ће Јпут с рогатим! Не би човек помислио, да ће та гоља толико расипати, кад се блага дочена. Та није да троши, као да јој је баба спахија био. Па колико шиље испод руке, колико је иродала ране с тавана; већ је мени додијало. Ништа то не зна газда-Мата.« »А како с Ловром изалазиш на крај ?« »С њим још понајгоре. Лудо, брате, а бесно; самовоља да не мож' гора бити. А није ни чудо. Мати му већ и сувише угађа, а и отац му све повлађује. Ни с ким не говори као

свет, а с њим ће увек лепо; баш кад се сваде, онда не говоре дуго ни речи једно с другим. У кући се направио читав паша, све застрашио. Сестре му не смеју зуба да помоле, јер их кињи као да су му слушкиње, а ми чељад искијамо за све. А ја још понајгоре, јер самном баш има највише посла. 1 1ас му нисам добро коња очешао, час му пушка није добро очишћеиа — већ никад му ништа није право. Прође кад-и-кад на псовки, ал мпого ме пута гурне и удари. Ова је белега на челу од њега. Једне недеље нисам му чизме очистио као што треба, а он чизмом па мене у гла.ву. Као што видиш, белега од штикле још се и сад познаје. Знаш, ври у мени, ври, ал кад једаред прекипи, онда му не поможе његов газдашаг, па ма шта било после самном. У кући ларме сваки час. ђаво је видио тог чуда. Ловра, кад се с ким свади, одмах иде у лов. По том знам, колико је сати. Још ову годину само да истерам, па збогом. Не бих више остао, да ми плате бог зна шта. Па што су немикостиви! Може иросјак . зарасти на прагу молећ, неће им се срце сажалити. Кажу за наше људе, да су стока, ал богме су они сами гори него пси. »Како да није!« додаће Милан. »Пре негде приповеда ми горник — да се човек левом руком прекрсти, — како јо лане носле св. Илије ухватио газда-Нешу, где краде кукуруз па својој рођеној њиви. Да га није ухватио, морао би му платити читава кола кукуруза, што је био обр'о. Н тој несрећи не би било жао, да је онај сирома човек морао продати оног једног коња, да му плати његову крађу. Ал' кажи газда-Неши, да је лопов, добићеш десет батина, докажи му, двадесет.« Ту пријатељи заћуташе. Стражар прошао поред њих и назвао им дубоким гласом »добар вече«, за тим је одувао своју ноту. Милан и Пера набројаше десет. »Е, па хајд, лаку ноћ, Перо, време је да се спава. Ето десет је сати. Лаку ноћ!« »Лаку ноћ, Милане! Хоћемо-л' сутра код кола ? « »Ако бог да. Лаку ноћ!« Пера је отворио врата од авлије, па је ушао унутра, а Милан је завио за рогал,, подвикнуо једаред, па је онда стао звиждукати неку песмицу. Стражар је већ са другог краја села дувао десет сати. [ће се.)