Стражилово

181

СТРАЖИЛОВО

182

И каз'ти тако, као што осећам: Бунџија б' било милиуиима, И — свет би задрхт'о, К'о што је дрхт'о Рим пред Шпартаком, Када су раскидане ланце 0 зид му били гладијатори! Па сад, господичићу, збогом! Ми с' не можемо више трпети: Ја зборах сад к'о човек са вама, А кад се дотле дође, Да слуга жели бити човеком, Он онда мре од глади ил' га погубе, Тек слуга више не буде. С тим се окрену и оде, Оставив кућу за навек, Где му детињство прецвета К'о какав цвет у блату поточном. Иш'о је, куд га очи водише, Упутио се у свет без циља. Сада му плану младост у срцу, Као што пламти запаљени град, Кад на-њга духне олуј страхотан, И у том пламену Искрснуше му дивни ликови, Који му душу сад прекалише К'о оган. гвожђе. На крају града стизке га Господичићев учитељ Сав задуван и уморен Од трчања за њиме. Зној га по лицу свега облио, Непрестано га ј' мор'о брисати Док је с дечаком зборио, А збор му ј' 'нако текао, Скоро је био без свезе: „На, прими ову кесу новаца, То ми је плата једне године; Теби ће бити доста годинама,

(Наставиће се.)

Ако га узнага употребити. Ти'ш бити велик човек, Могу ти казати. Ја не знам дечка тако паметног Ја исто, као и ти, осећам, Ал' нисам смео никад казааи. Коса ми ј' расла, дивио сам се, Кад зачух, како говориш. Сваку ти реч пек бог благослови, Саветујем ти, заповедам ти, Да, заповедам: Учи, читај, иди у школу! Не послушага-ли ме Сам ћу те клети а бог — карати! Ти с' ниси ради себе родио, Већ за род и за читав свет. Кажем ти : учи, читај! А на послетку, Не треба ни да кажем, Јер видим, како волига учити. Ох бог те благословио, Буди ми срећан, блажен, А сећај ме се по кад-и-када! Но ако овај савет не примага, Онда ме — заборави! Момче се саже, хтеде да Пољуби руку доброг човека, Но овај не даде, него њега он Загрли и у лице целова И с уплаканим очима отиде. Како је слатко нало момчету, Како је пало сињем кукавцу! То бегае прва љубав, С којом се сусрео ... Шеснаест година мор'о ј' живети Патећи се, Докле се није човек нагаао, Који га није гурнуо, Већ јога га загрли. Влагоје Вранчић.

ЗА НАЧЕЛО. РОМАН М И Л А Н А САВИЂ А. ПРВИ ДЕО. (Наставак.)

У.

: стог дана — Јован није никако био код куће дође Живко с особитим неким изразом на вечеру. ћутке седне поред својих другова, испразни нагло чашу пива и заиште гатогод за јело. Јован није ни иазпо, гата Живко ради; наслонио је

главу на руку и чисто јс дремљиво гледао нреда се. Рајко иак није могао а да Живка не заггита, загато је данас тако расположен. Али је Живко остао одговором дужан; тек кад је прогутао последњи залогај, иопио опет пуну чагау нива и убрисао уста, рече значајно: