Стражилово

СТРАЖИЛОВО

236

ном а носио је име Јупитар. Он је владао свима појавима у атмосфери а особито муњом и громом, с тога је и имао разне надимке. Јупитар је слао дажд, ал ведрио и небом и светлост слао. Плиније приповеда, да је у историји много примера, како се људи жртвом и молитвом сачували од муње и грома или је баш и намолили. По једној старој причи, вели он, на молбу Етрураца појавила се муња, кад је нека грдоба, именом Волта, пустошила њиве па се и Волхинији прибли-

(Свршиће се.)

жавала. Порзена је такође муњу измолио а пре њега више пута и Нума, као што приповеда писац Пизо. И Туло Хостилије покушао је то, но невешто, с тога је и страдао: убио га гром. Далеко би нас одвело, кад би смо наводили мњења свију старих културних народа, како богови утичу на појаве у атмосфери. Додајемо само, како су и северни наЈ)оди веровали, да сви појави зависе од врховног бога, и како је муња и гром најстрашнији појав, то врховни бог влада увек муњом и громом. Стова Ммлопанов.

ИЗ ПЕСАМА А. ПЕТЕФИЈА.

Тече поток ... Тече поток по долини Ка' сребрна крива пруга, А по лицу драге моје Сузе, што их гони туга, Нек долином тече поток, Нек се по њој вије, пружа! Крај њег' на све стране цвати И мирише рујна ружа. Ал' ти не лиј сузе, лане, Не лиј, душо душе моје, Да не свену на твом лицу Од њих рујне руже твоје ! Несретан сам био . . ^ Несретан сам био Увек, целог века,

Ма да не заслужих . . . Нема за ме лека. Несретан ћу бити Све до саме смрти, Ал' се тешим, што ће Наскоро ме стрти. Бадава .зборите ! Крај је мојој срећи; Знам извесно, да ћу Скоро у гроб лећи. Као цео свет . .. Као цео свет да држим, На менека да не пане, Тако дрхћем, кад ухватим ЈГагану ти руку, лане. Ив. М. Поповвћ.

ОЦЕНЕ И ГЕТЕОВ ФАУСТ. Први део. Превео Милан Савић. У Новом Саду, штампарија А. Пајевића. 1885. 8°, стр. 220. — Дена 1 фор.

Прошле године добили смо неколико новитета у нашој књижевности. Да истакнемо само понајзамашније вредности иресаде са стране: с инглеског Шекспировог Хамлета у преводу Дазе Костића, с руског Ну шкиново г Ањегина у преводу Јована СимеоновићаЧокића, и с немачког Г етеов ог^ Фаусга у преводу Милана Савића. Шкксиир, Пушкин, Гете — највећи иесници својих народа, корифеји, који уздигоше дух народа својих.до врхунца песничке нроизводње!

ПРИКАЗИ. Хамлет, Ањетин, Фауст — најсавршенији производи стваралачких ђенија, узори песничког створа, на које Инглез, Гус, Немац с поносом пружа прст! И — грешни смо ми! — још се не нађе нико, да и једном речи прикаже нашем свету, шта смо добили тим, још нигде нико не прослови ни беле о тако значајним пресадима. Хамлета је додуше превео још пре неколико година и млађани а рано преминули Коста Станишић. Но баш сам садашњи преводилац истог дела ђенијалног творца нове драме, сам ЈГаза Костић осудио је тај превод у своје доба у бечкој „Српско.ј Зори". Костићев превод наградилаје „Матица Српска"; а и да није тога, уверени смо, да је Лаза