Стражилово

237

СТРАЖИЛОВО

238

Еостић, бар како данас у нас стоји, једини дорастао, да нреводи Шекспира. Па поред жеље, да нам и што више Шекспирових дела тако преведе, остаје још само та, да његов превод „Хамлета" што пре изађе штампан. Ањегин додуше још није изашао цео. Имадемо тек прву песму у првим бројевима „Јавора" од прошле године, као оглед на углед. А и тај класични спев изашао је пре овог превода већ од два преводиоца, и то: 1860. год. од Шнире Димитровића Которанина, који је превео од истог песника још „Руслана и Људмилу" и „Полтаву", а иначе је вредан преводилац и позоришних парчади, и 1881. год. од самог Ивана Трнског, познатог хрватског песника. Па тим пре треба рећи коју и о Чокићевом огледу. Димитровићев и Трнскога нревод изашао је латиницом. То додуше не би требало ништа да смета, да јсе и у нас чита;|,али на жалост као да нас Србе и Хрвате, један народ бар с једним књижевним језиком, више дели латиница и ћирилица, него што нас и једне и друге дели језик, да рекнем на прилику, од Немаца. Једва да су- највиши учени кругови наши прекорачили ту границу. Иначе из публике, за коју понајвише јесу књижевне работе оваке врсте, провирују преко те границе једно на друго, а не могу да се приближе. 8о иаће ипс1 <1осћ во Гегпс ! А да би латиничари прештампали што са ћирилице, или ћириличари с латинице, једва да би се који пример нашао. Кад већ нећемо ни ми ћириличари ни они латиничари да се одрекнемо свог писмена, јер иам је с њим свезана и историјска прошлост и карактерна особина, а хоћемо да смо један народ, ваљало би бар што чешће лепше и знатније књижевне производе да прештампавамо својим писменима. У првом реду, мислим, позвани су тому наши белетристични листови. Тако бисмо бар више знали један за другог, а такво познавање пре би нас повело братском путањом праврм иобратимству. Сетимо се оног доба, када су Наполеон М. Шпун и други писали ћирилицом у српске листове, а Јован Суботић и други латиницом у хрватске листове! Да „Ањегин" излази ево и ћирилицом, ма да је већ двапут изашао латиницом, није прва прилика у нас. Толико је изашло већ разних превода истих дела, често ваљаних превода ћирилицом па латиницом и обратно! Код оваких, код песничких дела је то још и оправдано. Та ето и самог „Хамлета" имамо ми ћирилицом од два преводиоца. Само не знам, да ли је то увек баш оправдано, кад узмемо у рачун, како је у нас мало књижевних снага, да се троше око једног те истог предмета, и како је у нас узан читалачки круг. Ми ипак велимо, да Чокић није погрешио, што је и

Јимровдћ, ни - Трнски па ево ни Чокић не држе ^се .строго оригинала. Димитровић га је превео у народном десеторцу без,„срока; Трнски је задржао срок матичин и строфе, али је узео ритам „падајући" из својих разлога против „растућег" у изворнику, те му је и метар друкчи; у Чокића је ритам и метар као у Трнског, али и срок слободнији, дакле и он против изворника руског. Али то колико је често врло тешко погодити, још је чешће споредније вредности. Куд и камо је главније, управо сојк Ш о вију ^иа поп — погодити дух, којим Је изворник задахнут, узлетити до духа самог песника. Давно је припознато правило, да песму треба ареаевати ирема дцху језика и народа , на који превађаш, а нипошто просто превести. С тога преводиочева душа мора бити сродна души песниковој. Колико је који од ова три преводиоца ближи песнику „ Ањегиновом", видићемо кад и Чокић ттреведе цео спев. Заоад толико смемо приметити, без увреде, да се Чокићев превод најлакше чита и, што је главније, да је понајбоље нодесио онај заједљиви тон у изворника, слободан полет без усиљености. Чокић би требао да преведе целог „ Ањегина". V ..! 'етео в Фауст је изашао у засебној књизи. 0 њему се већ може рећи суд. Па још нико не рече ништа, — ни пз обзира према нагаој књижевности, (као бајаги обузели нас не знам какви оригинални производи, па немамо каде, да се обазремо тек и на преводе!) — ни из обзира према самом делу, (као да нам је прече знати за народносну свест писца „Фаустовог", него за једно од најђенијалнијих дела у светској књижевности; као да немамо куд и камо бољем чему да се научимо од Гетеа и из његових књижевних дела пре, него што ћемо осетити нотребу, да с каквим прекором разабирамо за његово убеђење о народности и о политици, кад ни самим Немцима не смета то ништа, да се као Немци бацају с њим на Олимп; као да смо то баш ми кадри ставити, око у око немачком Гетеу каквог свог Гетеа, који је Немца заденуо за појас и својом народносном свешћу!) — ни из пуког пријатељства или освете према самом преводиоцу! Та, — опрости, бедна, заборављена, беспристрасна Немесидо! иријатељство или освета код нас бар често поводе руку нашим „приказивачима" и „критичарима". Па ми је то чудније баш у овој прилици ... Милану Савићу, који исто толико има критичара, што толико његових књижевних дела не само похвалише, већ и највишим признањем и наградама увенчаше, колико опет има и критичара, који исто толико његових књижевних дела не само прорешеташе на крупно и ситно решето, него до

он прегао, да преведе „Ањегина". Додуше, пиЈ^и- тгакла анатемисаше, — е, Милану Савићу не нађе