Стражилово

227

СТРАЖИЛОВО

228

пива, и баш кад сам био опет иа улици и нисам знао, шта да започнем, нађем се с вама. Док је Рајко тако говорио и Живко се смејао, гледао је Јован све на једну страну и што год је дуже гледао, све се већма мргодио. У једном ћошку простране баште приметио је Емилију у живом разговору с неким младим лепо обученим господином. Емилија је изгледала као да оног нешто моли и преклиње а онај се само подругљиво смешкао. — Хајдмо из баште, рече Јован нагло. Данас ћу и ја мало да прекардашим. — Ја имам да се састанем с Бертом, примети Живко, и не могу доћи пре десет сата. — А ја ти стојим на расположењу, рече Рајко. Чекаћемо те, Живко, код „сунца". Сва тројица пођу к изласку али се ту сукобе с Емилијом, која је ишла сама. Јован се ње чинио и невешт; окренуо се на другу страну, Живку, и почео му нешто да говори, шта? није знао ни он ни Живко. Емилија је приметила, како се Јован ње чини и невешт и нешто је текнуло. Одмах је помислила, да ју је морао спазити, како се разговара с оним господином, с Леополдом, с њеним негдашњим љубавником, и стотину разних мисли пројуре јој кроз главу. Одмах изађе и она из баште у упути се управо у стаи госпе Агате, да потражи у ње савета. Госпа је Агата била код куће, а зачудила се, кад је видила Емилију сву уснлахирену. — Видио ме је с Леополдом, рече Емилија госпи Агати у ухо. — Хм, гунђала је ова, то је зло; али га он не познаје. Казаћу му, да ти је брат или такво што. — Па ме се чини невешт, настави Емилија. — Тако ! рече госпа Агата радосно. Онда је опет добро, јер то је знак, да му је ненраво а чим му-је неправо, ниси му равнодушна, Знаш, ли девојко, да се томе радујем ! — Ја богме не, одговори Емилија. — Остави засад мени, настави госпа Агата, а сутра дођи после подне, бајаги, да ти протумачи место које у књизи. Ако те шта запита, немој нииошто да дођеш у неприлику. Ако те не запита, заподени сама разговор, бајаги, ти не знаш, да те је видео с Леополдом — ма да се смем заклети, да га и не познаје — и реци му, како си се нашла.... с мојим нећаком, који је трговац-путник, који је јуче дошао а сутра иде опет бог те пита куда. А и ја ћу му рећи, како сам се обрадовала, што сам нашла тог.... бангалоза, Па још нешто.... али то не иде, не, не. •— А шта ? ч — Та, хтела сам да кажем, да сам бајаги била

и ја у башти ; али кад ми је нећак, за што се нисам и ја ту нашла, Писте морали бити сами. Емилија је отишла врло мало утешена а и госпа Агата вртила је нешто главом. Јован је међутим отишао с Гајком на вечеру. Газговор је водио понајвише Гајко, јер је Јован већином ћутао. Уједаред прекине Јован своје ћутање. — Верујеш ли ти у верност жена ? запита Гајка. Овај га погледа зачуђено. — А запгго да не верујем, рече напослетку. Но од куд тог питања, на од тебе ? — Та само онако, рече Јован. — Ви социјалисте баш много не дајете на ту робу, настави Гајко. Чини ми се, да и у том терате неки комунизам. — Живко би рекао : 111то се тиче туђих жена а не својих, примети Јован. — А шта би рекао ти? — Ја опет велим, да тога не сме бити, никако, јер сваки може доћи да жене. Било би сасвим шта друго, кад се не би могло доћи до ње. — Као на пример са осталим земаљским добрима.... — Да. — Али ако има који од ваше багре лепу жену а други опет ружну ? — Нек се развенча. — А деца? — Нек се сместе у заводе. — А ко ће платити? —■ Обоје заједно. — Али ако мати не може? — Онда отац. — Али ако није ни ои богат. — Онда.... до сто ђавола! Онда би требала држава, — Па има и таквих завода, на пример војничких, сиротињских, а има и добрих људи. — То иде далеко. Останимо при првом питању мом. Верујеш ли у верност жена.? — Да сам заљубљен, веровао бих. — Али заљубљен човек није при свести. — Онда зависи од уверења. — Које жене држиш за најверније? — На сваки начин срнске. — Ко бајаги! — Србин треба само да.узме Српкињу. — Ти знаш, да је народносг за жене најспореднија ствар. — Али кад си се родио у тој кожи! — Треба се показати узвишен над / јчш маленкостима. У осталом, верујеш ли у верност жена ? — То зависи, брате, од среће.