Стражилово

229

СТРАЖИЛОВО

230

— Еад од ње зависи, онда у почетку никад не знаш, на ^му си. — ТаЧо је, али се ипак даје израчунати. — Хм, ја бих рекао, да то лежи ван сваког рачуна. — Нешто имаш право. Али напослетку, шта знаш радити! — А мислиш ли се ти женити? 1 'ајко заћута малко на то питање. — Не знам, рече затим, видићу; ма да држим, да би требао свако да се жени. — Али ако се ужениш, како се мислиш женити ? — Из убеђења. — Шта значи то? — Мислим узети оиу за жену, за коју држим, да је за мене, и ја за н>у. На сваки начин мора бити Српкиаа. — Но, то је споредно ; главно је оно, што си пре казао. У том уђе Живко. — Знате ли, шта ми се сад десило, рече и седне. Обојида га погледе зачуђено. — Онај Бертин сентиментални љубавник, онај Адолф, позвао ме је на двобој. — Није него роткве! рече Јован. Рајко се почео смејати. — Поручио сам му, да може добити батина, кад год хоће, настави Живко и поче мирно пити нива. — Двобој! Којешта! рече Јован. Опет нека глупа установа из средњег ве}(а.

— Али и Ласал погибе у двобоју, примети Рајко. — Кад је био луд, рече Живко. У осталом, већ сам набавио револвер и само нек ми дође, збрисаћу га као ништа. ; — Па како се то збило ? запита Рајко. — Баш се силазим с Бертом, приповедаше Живко, кад ме у ходнику нађу два непозната господина. Берта мало цикне и покрије лице марамом. Они приступе к мени и запиташе ме, јесам ли ја — ја. На то ми рекоше, зашто су дошли. Ја се почнем смејати и кажем им оно, што сам мало пре почео, то јест, да може добити батина, кадгод хоће. Они почеше викати. На то наиђу страни људи и они одоше, али ми рекоше, да. ће ме сутра опет потражити. Отправим Берту кући и купим успут овај револвер. Чекаћу их сутра . . . . а можда и нећу. Свеједно. Ако ме нађу код куће, показаћу им револвер и, бога ми, опалићу га на љих. Шта ми може бити ! Они су рупили у мој стан. — Хоћеш да тераш љубав ! насмеши се Рајко. Јован се мало замислио. — Треба те ћифте у тикву, рече и подигне главу. Не бих ни ја радио друкче. — У осталом, настави Живко, нек нам тај догађај не квари добру вољу. Баш сам ожеднио. — Та и ја мислим тако, рече Рајко. — Буџа је добар лек, примети Јован. — Револвер још бољи, дода Живко. — А ииво најбољи, рече Рајко и куцне се с њима ДВОЈИЦОМ. (Наставиће се.)

ШТА ЈЕ СВЕТ? (ГРИФИЈУС.) та је тај свет, што ме блеском вара ? Како ли то све за мало бива! Како ли се за часак обара Све, што се цени, у чем се ужива! Та све оно, што ми смртни знамо, Ветрић је само.

Чему данас зора среће руди, Сутра може у несрећу доћи.; Ко за благом целог века жуди, У гроб мора сиромашан поћи, И што стекне, све за другог бива Он и не ужива. К'о бубица, која свилу прави, Што се тковом зазиђује жива, Тако многи, што се радом слави, Смрћу за труд свој награђен бива, Многог оно, што мудрости води, Смрти одводи. Лепу лалу, зато, што је дивна, Лепа мома од струка одваја;

Многу мому опет судба кивна Са лепоте доводи до ваја, И ако јој смрт брзо не дође, Она зло прође.

Кад си чувен и славом озрачен, Сваки твоје поступке претреса; А ако си незнан и забачен, Свака с' шуша над тобом натреса. Богат мрзак сваком, а сиромах Презрен је одмах. К'о што бура препуна страхота Бродом трошним тамо амо лупа, Тако судба на мору живота Са нама поступа. Сретан ли је, ко без штете прође! Сретан ли је, ко прави пут нађе, Па без вреда пристаништу дође, А са нута правога не сађе! Нек се вали ко брегови дижу ТБега не стижу. Вл. М. Јовановшк.