Стражилово

271

СТРАЖИЛОВО

272

ПИСМО ЈЕДНОЈ ГОСПОђИ,*)

II.

Тосиођо! Давно је то било, кад сам Вам писао прво писмо. Опда је још јесен владала; жуто лишће падало је са дрвља на земљу, а северад је почео тек да наговештава дугу и опаку зиму. Сад се обистинило већ све, што се тада у природи могло слутити. Зима је заиста ту а северац незграпном песницом тресе нам врата и прозоре. Вејавица заслепљује очи, а-по који одуларени смет шиба нам окна; чисто је човеку мило, кад није близу прозора, већ се повукао ближе топлој пећи, у којој и дакће и брбља весела ватра. Сетио сам се оне приче из књиге староставне о створењу човека и жене, коју сам Вам саопштио у последњем писму мом. Није ли то чудна прича? Пакосник један, тај калуђер! Сравњује он жену са ђаволом, а ми се упињемо — бар песници то раде да женама, наравно лепим, досудимо сва својства анђеоска. Шта више, кад читамо лирске изливе, а нама се чини, да она идеална створења нису ни налик на лепотицу, која је замрсила чисту свест песникову. Али ја не мислим о том да Вам пишем. И сами научењаци су у том сложни, да је лепа жена заиста — лепа. Па на што онда ми да сипамо воде у море! Али можда не верујете тим научењацима. Е, у таквом случају препоручујем Вам, да се погледате у огледало. Огледало не лаже никад, те ћете се уверити, да не лажу научењаци. Друго је што за лирске песнике. Таквом је свагда она једна лепа. То је очевидно личан назор; научењаци су иак стварни. Па добро. Кад су научењаци стварни, за што онда чита свет радије песничка дела него научна ? Да ли лежи то у том, што се песничка дела дају лакше схватити него научна? Или можда у том, што песничка дела иду у нас и кроз срце и кроз ум, а научна само кроз ум? Та срце је наглији посредник, него ум. Ум је пак посредник, на који се већма можемо ослонити. Срце нас кад-кад одводи, да не

*) 13. 43. број „Стражилова" прошле године.

знамо ни сами куда; ум нас пак свагда у одсудном тренутку опомиње и задржава. Па које да изберемо онда ? Ако бисмо свагда следовали само уму, не бисмо дошли можда ни до чега. Ако бисмо пак свагда следовали само срцу, отишли бисмо можда у суноврат. Па које да изаберемо онда? Да оставимо чисто природне нагоне, љубав и глад, на страну, па да се држимо онога, што је створио ум, дошли бисмо ипак до тога, да би без саутицаја срца остао сав напор његов јалов, неплодан, ништав, непредметан. Узмите установу вере, установу народности, државе; узмите проналаске, узмите све сјајне плодове природњачког истраживања (јер ти су сазрели услед саучешћа и радозналости), узмите једном речи све, осим спекулативне филозофије. Па напослетку узмите и њу, јер и њезини огранци поникоше поводом опозиције, па онда на основу личног назора и убеђења. А машта? Но, та то -је тек На зар онда није ум ништа допринео? Јесте богме, и то све. Рећи ћете ми, да сам му мало пре побио заслугу ту. 0 не. Ум је починио све али на основу срца. Сваком своје. Срце ће свагда започети а ум ће наставити и довршивати. У складу. њиховом лежи велики успех људског рада. За то, госпођо, за то је човеку тешко, да гледи на свет свагда само стварно. И да није у току светском уплетено и личнога, свет би постао труо и не би напредовао никад. 11 тако се даје оправдати, што је онај калуђер о створењу човека и жене уписао у књигу староставну. Он је можда заблудио, кад је свој лични назор истакао; али —• ко од нас још није заблудио ? А тај нек се онда баци каменом на сиротог црнорисца. 0, камен би се вратио, и згодио би онога, који се бацио њиме. Чекам с нестрпљењем одговор а дотле Ваш М. С-ћ.

Г Л А. 0 Н И К, (Одбор за подизање сномепика Јовану Суботићу) склопила је срп. и,рк. општина у Земуну у својој задњој седннци. Оправдано је, да се бапг та славна општина отима о

ту част, да прослави и тим начином великана борца за српски напредак и слогу између Срба и Хрвата, јер је покојник био њен суграђанин, ту је и умрво, ту леже драге нам кости његове, њен је председник био до смрти своје и толико го-