Стражилово

249

СТРАЖИЛОВО

250

»Јух!« и све се стресоше од страха. У бунару је пливало тело мртве једне жене. »Та то је Ана,« прошапута једна од девојака, а бледило пређе преко лица свију њих. Јелка је још једаред погледала мртво тело своје најмилије друге, ал суза се сада није смела из ока помолити од страхоте тога призора.

Свако је живи питао, зашто се Ана удавила, али нико није знао одговора. Није знао ни сам свекар, који је с њом био на радњи. Он ју је последњи пут видео, кад је на подне пошао да поји коње. Свекрва је тешко жалила, што ју је пустила тога дана на радњу, кад је и сама прво казала, да не може ићи. Ипакјенеко знао, али тај није никоме казао. (Свршиће се.) А П 0 С Т 0 Л.

(ПЕТЕФИ.)

XII. ете је момком постало, А момак човеком. Година за годином билазила је доле на земљу И одлазила, брзо с' растајућ. Ни он годнне није избег'о, Свака је и на њега падала, Шарајући му лице и срце.

Давно је махн'о скамију, Давно је школе прошао, II био је у свету Међ' људма, у животу, Где на сваком кораку гурају, А сваки удар круни емаљ сјајни Са чисте душе II с лица ведрога. Свет је за друкчи нашао, Нег што га представљаше Сваки му дан се мањи чинио И дубље пао Човек, ког је бог Саздао по свом образу, Човек, који би требао Оком у сунце гледати, А он гледа у прашину, Као да тражи црве, Да од њих учи — пузити. II што му с' човек мањи чинио, Тим је задатак већим упозн'о, Задатак, за који се Позваним осећао. Ал није клонуо. К'о мрав је ваљ'да мало свршио Ал' је и вредан био као мрав, Круг му је узак био, Ал' га је испунио свег

Сјајем душе своје. Владањем, силном науком, Још у школи је стек'о имена, И, када школу заврши, Више господе зваху га На звање богато и велико, Газмећући се пред њим: „Хоћеш-ли к мени? Бићеш слуга тек, Но слуга господара као ја Слава је бити!... због тога, Што ћеш се мени ти поклонити, Пред тобом ће се клањат' тисуће. Сав пос'о твој је, да те тисуће По својој снази гулиш, и, Тим лаким послом стећ'еш богатства." Силвестар не хте на то пристати, На лаки посао — већ говораше: „За то, да и сам добијем Слуге, што ће ме служити, Јане ћу да сам опет слуга туђ ; Не желим, да се пред-а-мном Клањају моји другови, Но нек ни мене нико не позива, Да другом клањам. Не познајем од себе нижега, Не познајем од себе вишега. А што се тиче вашег богатства, Оно ми ни бадава не треба, С тим мање по ту грдну цену још: Да ради њега гулим другове." Тако би сваком одговорио Гологлав, али главе дигнуте. Велико звање није примио; Ал' му сироти људи дођоше, Па га у своје село позваше, Да буде њима глава сеоска И то је радо примио.