Стражилово

283

СТРАЖИЛОВО

врти месечеве, који се поданичком покорношћу клањао и уклањао јаркоме сунцу. Дисаае му је прекидао по који пут тежак уздах. Мало даље на видокругу видила се дрва и бели тороњ из К. Дуго је гледао он тај тороњ. Преко утрвених штрњика и једрих кукуруза журила се по која сова с ноћнога лова с пљеном у канџама торњу сеоском. Замишљени путник трже се у један мах и окрете се на другу страну, јер је чуо бат коњски. С противне стране нрема селу јахао је један момак. На једном је коњичку јахао, а други је каскао упорожен нуз овога. Мало даље од крста био је нов бунар. Тај момак ваљда иде с паше; стаде поред бунара, да напоји коње. Ухватио је за шибу, на вуче ведро, ал један улар исиаде из руке, и коњ пође на другу страну. Он се окрете, да ухвати коња, а међутим је држао левом руком ведро. У тај мах спази путника, који се к њему упутио. »Гле, Вељко!« рече полугласно, а ведро му испаде из руке од чуда. »Добројтро, Мито,« ослови га путник. »Бог ти добро дао,« одговори момак, па се још већма зачуди — та оии су већ од толико времена у завади. »А откуд ти, Вељко?« запита тихо, кад се мало повратио од чуда. »Слушај, Мито, ходи да седнемо овде, да се мало разговарамо. 0, боже, већ откад. нисам видио никог из нашег села!« . . . Мита је послушао. Коњи су ушли у штрњику на стали. »Ти знаш, Мито, како смо се лепо живили, кад смо били млађи, а знаш, како смо се ни крошто завадили. Млади смо и јогунасти те се не могосмо помирити до данас. Ти си ме још и сад погледао разрогаченим очима, кад сам те ословио. Јест, Мито, лако је теби. А ја, видиш, загрлио бих сад н најгорег, само нек је Србин, а где теби не бих назвао добројтро, кад сам после дуге године дана од познатих тебе првог видио, тебе, кога сам волеб као рођеног брата и кога и сад волим. Сећаш-ли се, како смо заједно чували хушчиће и прасице, како смо увек један уз другог држали? Је-ли, Мито, да ћеш се помирити самиом, па ћемо одсад живити као рођена браћа?« »Хоћу,« одговори Мита загушљиво, и другови седоше ближе један другом а Вељко метпу руку на плећа новом побратиму.

»Мито, имам нешто важно да ти кажем. Чуо си ваљда, шта се ради на све стране. У вароши, где сам био зачворен, овладао је велики метеж. Ја сам у том метежу утекао из тавнице. Потера ме зацело већ гони. У село не смем. Ал' имам нешто, што ми ево већ годину дана и у сну и на јави пред очи излази — ја се морам осветити, и то још данас осветити. Учинићу то, тако ми бог не помогао. Не могу ти рећи, како их мрзим, а и ти, Мито, треба да их мрзиш. Млазеви на телу твоје матере ишту освете, крв њена иште његову крв!«... Вељко застаде, а из очију му је севала ватра. »0, Вељко, мрзим их и ја, као пгго их и ти мрзиш. И ја ћу се осветити. Колико ми пута ноћу изађе нред очи онај страшни час, кад су ми мајку избили. Тада планем гњевом, очи ми се закрваве и ја мислим на крваву освету ал ме мајка утишава: »Та мрзим их и ја, само што тебе већма волем, него што њих мрзим,« блажи ме она.« »Сад је прилика, Мито, да се заједнички осветимо. Ти иди у село, па кажи Богдану и Милошу од мене поздравље, да се и они спреме. Ви све удесите, а ја ћу доћи у село тек пред вече, да ме нико не смотри. Нађи се са Пером, он ће ти много шта знати рећи, јер је служио код њих, а и сам знаш, како их мрзи. Мојима за главу да ниси ништаказао!« »Све ћу тако урадити,« рече Мита. Затим су још неко време замишљено, ћутећки .једно покрај другог седили, па онда устаде Мита, седе на коња и одјезди у село. За мало, па је 1>ељко видио само прашину, где се к селу приближује. У близини села К. опет је српско место, Ц.. а. У том је селу Вељков чика чобанин. Вељко удари преко њива кроз кукурузе управо у ц—ски атар к своме чики, јер је знао, где ће га од прилике наћи. Каритан чобанип први је у околини. Јака људескара. Веле л.уди, да се једаред читаво пре подне тукао батином преко магарца са спахинским једним чобанином, па није мотао један другог ни једаред да добије. Каритан има већ великог сина Игњу. Њима је сад отишао Вел,ко. -XСпуштало се вече. Црна облачина прогутала је зраке сунчеве, пре него што је утонуло у море васијонско. Из далека се видиле муње, а грмљавина тек се потмуло чула.