Стражилово

281

СТРАЖИЛОВО

282

А вечером бдеду палиш Свећицу, Седнеш, шијеш, рубиш, предеш Или ткаш, Да набавиш, што ти нужно, Како знаш. Кад си се већ уморила, Устанеш, Прекрстиш се пред иконом, Узданеш: Па молиш се за мене, за Сина твог, Да му среће постојане Даде бог! Осећајућ' своју тугу Дубоку, Дробна суза заблиста ти На оку, А из срца отме ти се Уздисај, Па полети сину твом у Други крај. Је-ли, мајко, је-л' да ј' тако? ћути, знам: И на моме срцу тешки Лежи кам, Како-л' теби мора бити, Боже мој! Кад ни један није син код Тебе твој, Већ к'о лишће, што га ветра Гони ћуд, Расули се по свом свету Којекуд .... Ниташ, мајко, како мени? Како кад, Походи и мене кадшто ~.ХУ\ГУУУ МЗХ\Ј\Ј\Ј\Г г**В Е Љ К 0.

Бол и јад, Ал мину ме, ка' облака Летњег сен, Па у срце мир ми опет Унесен. Грлим, љубим добру своју Женицу, Што је чувам ка' у оку Зеницу, Што ми тихим гуком гуче И у сне, А сласт сипа на горке ми На усне . . . Ја и пишем, ја и певам Кад и кад, Ето видиш, у послу сам Баш и сад: Драгоцени у свом срцу Тражим кам, У знак хвале да га, мајко, Теби дам. Више немам, срце ми је Убого, Већ не роди каменова Тих млого, Али тај му баш из среде Извади' . . . Моли бога, мајко, нек се Хиљади, Да не буде празно срце Сина твог, Срце, негда пуно жара Огњеног, Срце, што је тако бујно Љубило . . . Ох, то би ме, драга мајко, Убило! Мита Поповић.

ПРИПОВЕТКА МИЛУТИНА ЈАКШИЋА. (Свршетак.) жеш прочитати читав

унце се рађало. По леиим нољаиама равнога Баната мирисало је цвеће, орошено сићаним капљицама бисерие росе. Путем селу Е. путовао је путник. Иигао је лаганим, одмереним кораком. По опанцима му понала прашина. На високом се челу видиле две боре; и ако му је лице изгледало младо, ипак се на њему огледала она збиља, која ти засведочава тешке муке, а из оне две боре мо-

низ догађаја. Заогрнут је био кабаницом доста већ изабаном. Ишао је замишљено а чешће је застајкивао. Сад баш седе поред распетија, где се путеви укрштавају. Сео на јарак, скинуо шешир па лупка својом великом палицом по грудвицама, што су их точкови од кола и стока још поштедили били. Била је запара. Он је седио и гледао беличасто-плаво небо и позајмљену светлост чет- *