Стражилово

287

А Н 0 С Т 0 Л.

(ПЕТЕФИ.)

XIII.

истог дана с оцем дуриним Им'о је збора мало друкчијег. Спахија горди дозв'о га И иемилосно очита му све: За што му јобађе Тако заводи И издајице, бунтовнике Од н>их гради, — а тим заврши: Ако то даље устера, Отераће га. Младић му с достојанством нрозбори: Госиодине! Не нримам лекције Ја сам одавна стрес'о школски прах, А то ни тамо нисам трпео. Имам ли греха, ил' сам бунтовник, Ено вам закон, нек ми суди он; Нисам ли грешан, с каквим правом ту Да ме частите ви? Не бојим вас се, што ми претите, Да ћу из села бити прогоњен: Толико могу свуд заслужити, Да могу живети. Но ја одавде не одох! Јер ја сам овде, видим, потребан; А ви да мене отерате, Не ћете смети ни покушати, Рад себе самих не ћете: Јер ил' ће цело село са мном поћи, Ил' ћете сами ви се — селити! Не рекох то, тек да вас заплашим, Већ као добар савет примите! Ја народ познајем И знам, колико мене милује И шта је готов за ме чинити." Кад сврши, он се саже и — оде. Већ прве недеље У цркви о њем беше проповед: Попа са грозом верним збораше: Какав је овај човек безбожник, Безбожник, бунтовник; Ако га још устрпе уза-се За обадва су света нропали! Јер за то, што се с бунтовником друже, Краљ ће их све погубити, А пријатеље безбожникове, Кад умру, не ће небо примити. Опомињ'о је поп и молио

Да се још за времена поправе: Док није дош'о опас, страшни суд; Кроз сузе им је представљао срећу Земаљског света као и небесног: Нек смрт и пакао не избирају Кад живот могу имати и спас. Разјарено се свет из цркве Удалио, (Из куће божје, куће мира...) Па као зверад опколише оног, Кога још јуче зваху оцем сви: Наложише му, сутра у то доба Ако га овде виде —■ умреће! Младић је, како зна, говорио, Говорио је лепше нег' икад. Узалуд. Где је попа диг'о реч, Ту правда мора бити распета, Ту правда с места ногине. На сваку свештеничку реч По један ђаво уседне, А ђаво, ако није силнији, Он је леишерек — него бог; Па где надјачат' делом не може Ту знаде речма обрлатити. С претњом и псовкама Отиде народ од учитеља. На један тренут би му скрхан дух, Очајне мисли налетеше на-њ, На оборену главу му, К'о гаврани на мртву лепшну. „Па то је народ!" уздахну, „Је-л то народ, који љубим ја, „За који желим живет' и умрети! Таки је био пре тисућу лета... Ал' ништа, ништа! после тисућу Већ не ће бити такав: млад је још, Па се к'о дете д& заводити; Но сазреће, учовечиће се. Млад је, и за то — помагаћу га. А зар је чудо? Та од вајкада За тим су били ноие и владари, Ти земски богови, Да народ у слепоћи остане, Јер они воле светом владати, А владат' мож' се тек над слепима. Кукавни, јадни свете! Жалим те. Кад сам се за те довде борио, И од сада ћу снагом двоструком."