Стражилово

289

СТРАЖИЛОВО

290

Дошло је вече, дошла ноћ, Ноћ за младића овде последња. Ено га, јадан, где стоји у саду Под прозорима каштељским, Од куд је цура увек гледала. Но сад је прозор био — пуст, Нема му онде цвећа, цурице. Дуго је горе укочено глед'о, К'о какав дух у камен нретворен; Бледим велом покрише му лице Тајна туга и месечина. Од једном неко руку стиште му. У први мах ни на ум не узе, Дубоко замишљен; Кад се окрену, виде уз-а-се Кога је горе залуд тражио. „На вас сам — рече ■— чекао, На вас сам чек'о, надао сам се, Да ћу још једном видети вас горе И поздравит' вас једним погледом, Пре нег' што одем — за навек; Но судба ј' ето милостивија: У место оком зборим устима И рука ми држи вашу драгу руку... Збогом, ти драги, драги створе, Једини ту на свету великом, Који ме икад назва пријатељ И коме сад смем рећи; пријатељ. Ја немам старих успомена Сама ћеш у мом срцу стајати, К'о икона у худој колеби, Пред којом клечи сваког вечера И богу с' моли житељ побожни. Но и да. ми је срцо препуно Благом најдражих спомена, Овог тренутка истрес'о бих све, А оставио тебе једину. Збогом!... Ако за мене ушчујеш, И ако буде за мном добар глас, Веруј ми: биће твоја заслуга. Због тебе бићу добар И трудићу се, да се уздигнем: Да с' не кајеш и да ти није срам, Већ шат се још и подичиш, Што прими мене за свог нобрата!" Пош'о би младић; већ се крен'о, ал Цура му руку задржа, Грчевито је стиснувши... Хтеде да збори, издаде је глас Једва најпосле прибра се И муцајући прозбори:

„Ох иди, иди, с тобом иш'о бог! Ти племенити човече! Иди, кад и ја с тобом не могу, А ја бих пошла радо-радосно. Можда те никад више видет' не ћу? Сјајана звездо неба мог! Јер — ја те волим, љубим те... Морам ти то исказати, Да ми не изгна душу на поље К'о оно Везув усијани кам. Волим те, а не могу бити твоја, Ал' нек чује бог: Твоја не могу, другог бити не ћу! На овај прстен, прстен заручни... Тврд је у њему алем-кам, Моја је вера тврђа. Младић, к'о да се небо слило на-н., Осети неко силно блаженство; Клече пред момом дивотном, Обгрли па јој љубља колена. Сутри је дан из села отиш'о... Уз пут је прстен по сто пута глед'о, И само тако, прстен гледајући, Веровао је ноћни догађај Верова, да је јава било све, Не луди санак грозничаве душе. (За што, за што не? Не знаде ни сам —) Упутио се у престолницу, Где ј' негда као слушче крао, просио. У једном преграђу Погодио је стан, таванац, И баш је сео, не знајућ Шта ће и како ће? Кад неко куцну на вратих, И — уђе женска велом покривена... Кад уђе, одмах вео подиже И непомично, немо стаде ту. Младићу чисто памет застаде: То беше — пријатељица. „Дошла сам за тобом! Дошла сам... Је-л ти теретно? Онда ме одмах прогнај из собе, Не бој се, не ћу за зло примити. Онда ћу сести на пољу на праг И чекат', док ми срце не пукне. Дошла сам, нисам могла остати, Устопце иђах за тобом Све довде и сад — овде сам. Говори, шта ћеш са мном?"