Стражилово

353

СТРАЖИЛОВО

354

Еод такових прилика није чудо, што је Свилокосић добро примаи у кући Рогозићевој, па и код ћирковића. Алка је већ заборавила неверност његову, а ћирковић све жени чини по вољи, а радо се налази у друштву најотменијих, куд наравно припада и Свилокосић. Рогозић, добар пријатељ Свилокосићев, дозивље овог, да му у пословима помогне, што овај радо чини, јер може што и научити. Кад има иосла, остане ту на ручку, па и на вечери. Госпођа Мица већ се брине, да Свилокосић буде са свиме задовољан, да се не потужи. Рогозић, откако се оженио, промењен човек, нетрудимо ради, много заслужује, хоће свету да покаже, како и као збрисаи вреди, и мало их кућа, које су тако уређене и богато снабдевене. Мати му умре, те Рогозић иодели имање са сестром Алком, и то му припомогне. У послу је неуморим те му недостаје времена обдан, да Мицу забавл^а, место себе донушта Свилокосићу, да је у нразном времену варошким сплеткама забавља, што овај једва чека, јер у свачем је био брз, само на послу лаган. Рогозић је још млад, горостасиог строја, али нешто јако опада. Жути му се образ, унутри га нешто мори. Никад се не насмеши, нити га што већма занима, сем парница; што теже парнице, за њ важније, интересантиије. Сад је тек Рогозићу жао, што је Перу берберипа у кацу бацио. У оно је доба мислио, шта њему сирома брица да смета, берберин, који у протокол господе не спада; ипак га је крваво обријао на кожи адвокатске дииломе. Да је то знао, не би у бербера био дирао. Дакле, ту је Свилокосић добро приман. И код ћирковића је Свилокосић добро приман, на ручак, па вечеру, кад год хоће. Мица Рогозићка лепо се носи, у диби и кадифи, у свили и атласу, руке пуне бељензука. Не носи се горе ни Алка ћирковићка и како Мица нову хаљину навуче, одмах и Алка себи нову прави. ћирковић је могућан, може јој бити. Свилокосић кад из цркве иде, сад прати кући госпођу Мицу, сад госпођу Алку, сад је код једне на ручку, сад код друге. Једи то Мицу, што Алка себи прави хаљине истом тек што је Марко њој нове хаљине нравио; Алки је опет немило, што Марко толике хаљине Мици прави, а себе радом за њу мори. Што Свилокосић у једну и другу кућу долази, ни једној се пе допада. Није чудо, снаха и заова, па један гост — Свилокосић — а два тањира.

Алка оде једно после подне к Мици па се разговарају. Марко у својој соби ради, за женске послове не хаје. Кад Алка дође, снаха је привидно лепо дочека, као другарица из детињства. Седну. Мица штрика, па заподене разговор. Алка седи на дивану, па гледи у очи, у уста Мици, шта мисли, шта ће прословити. — Ала је тај Свилокосић чудан човек, остави те, Алка, мораде поћи за бакалипа, а овамо га ииак примаш. Мица то прослови, а гледи у зеницу Алки, прст на штрику јој застапе, да чује, шта ће на то Алка рећи. — Мицо, ти си смешна. Па шта к теби долази? Овде је готово окукао. — Иди, бога ти, Алка, тај је тебе обожавао, не мене, а што овамо долази, то је други рачун. Марко је учен, да му пара нема, он пак, матор јурат, долази, да што научи. Но, Алка, теби се чудим. Ти си рада била за њега поћи, ал он, знаш, ердељски је тањир, са обе стране може се јести, дакле не веруј му, јер то није ни лепо, окренуо ти леђа, а сад опет мужу твом досађује. Кад то Мица изрече, настаде кратка почивка, Алка се мисли па одгонетпе: — Јест, право кажеш, Мицо, Свилокосић је ердељски тањир, шта вигае, још ћу ти и то казати, да кад ме мо.ј Јефта запросио, а ја га не хтедох, не бегенисах га, а мати ми на то рече, да ја хоћу леп чист тањир, но који је празан; него боље да бирам оног, који ме може господски држати, и ја примих реч материну, стегнух срце, и удадох се за мог Јефту, неисказано доброг Јефту, а што к нама Миливој долази, то је тако исто као штоктебидолази, да те забавља. — Јест, и твој Јефта је добар, лено се ти носиш, па како на мени видиш лепу хаљину, а ти себи правига тако исто скупу. — Правим ја и скуиље хаљине, него гато су твоје, моје атласке теже су него твоје. — Ништа зато, ја ма какве да обучем, свет држи да су скупл,е, и моје бељензуке држи свет да су скупље од твојих, све то чини ранг, знага, а ти си у рангу о један степен ниже. То Мица рече као из гаале, ал Алка осећа. — Опет сам од тебе богатија, а и у рангу смо близу. — Као небо од земље; ти, Алка, кад би се строго узело, јога ти не пристоји гаешир но- *