Стражилово

СТРАЖИЛОВО

362

Пуст'те га, нагнут на чедо, Нек плаче, плаче, плаче, Нек једа, запева, Нек из бездане тешких болова Узвикује до неба вишњега, Нек се проклетством, блатом душиним, Баца на свети божји лик. Пуст'те га тако, оставите га, Не дирајте га у светом беснилу! С немим је болом отац стајао Над мртвим чедом маленим; А ко зна, да се није радов'о, Радов'о, што је — свршио? А старији братац Укочено је брата гледао, Нремишљајући, како ће и он, Док умре, бити тако бео, блед, И тако миран — док умре и он, Док више не узгладује. ЈГагано, споро, ал' тек прођоше Тренуци први тешке жалости. И мајка преко чеда умрлог Онесвешћена лежи, мртва ли, Тек срцу јој одлахнуло, И узбуђени вали душе јој Не ударају више у небо, Већ шуме тихо, лагано, К'о класје, кад га ветрић задрма. Обгрли мртво чедо И љуљаше га нежно, Шапућућ гласом запевним, Као што шапће лисје у шуми У јесенскоме сутону. Спаваш, чедо Малено: .Шта ми сниваш? Кажи ми. Лепе снове Сниваш, је-л? Још те црна земља Не грли, Још те мајка љуља, Милује. Спавај, сиавај ми Чеданце, Белн цвете мој, Сјајни зраче мој, Ког ће сад ирогутати Земља, гроб. Небо се горе румени, Сунчев зрак

Љуби га; И ја тебе љубим, Блед ти лик Што се не румени ? Још један пут само Насмеј се, Мени, мајци твојој, Срце душе моје, Плоде мој; Гробак зелен, бели крст, Под Н)ИМ ти, Над н>им ја. Шта то капље на крст твој ? Није дажд, Већ су сузе моје. ћути ти, лисје багрено, Чело гроба тог! Ја са чедом зборим Умрлим: Не буни де наш Слатки збор. Не боли те глава? Не боли те срце? Није ли ти тешка Земљица ? ИГга је мекше било: Моја рука -Или сандук твој ? Спавај, спавај, Мог срца голубе, Добру ноћ! Једно само чуј: Сааај и о мени, Да будемо скупа. Док тако дете успављиваше И саму санак обхрва; А док је она спавала Муж је премишљ'о од чега ће сандук? И како ће му гроб ископати? Нема ни пребијене потуре; Освртао се по соби 1Ји-л ишта нашао Ма од колике вредности, Да прода: ништа ништа немаде! Каква је била сад помисао, Кад од једаред задрхта, пребледи? Опазио је прстен на прсту, Од душе дражи прстен заручпи. Тај мора сада продати, Да му чедо голо У земљу не пође. С тим драгим благом растати се мора,