Стражилово

409

ОТРАЖИЛОВО

410

Овоме није нужно коментара, ето чули сте па судите сами о дру Краусу. Сад да изнесемо. опет њешто врло каректеристично за дра Крауса, што заиста не знамо чиме бисмо крстиди. Констатоваћемо само оно, што се Јагићу није могло никако отети из вида а читалац нека сам тражи назив такову поступку. Било је већ говора о седамнаестој глави, гдје је онај познати пријеглед литературе, што се односи на обичаје о свадби. Казали смо и за што је тај пријеглед ту. Најгоре је међу свијем писцима прошао А. Пуклер. Дјело му се додуше не одликује особитијем критичким погледом, али није ни близу онако, како га је др. Краус осудио на страни 344. Кад је био готов са фразама о дјелу, онда је назвао писца компилатором (а1з оћ ег зе№б1; еЈпеп ћеззегеа Катеп уегс1јеп1,е, додаје Јагић). Међу тијем шта је радио крај свега тога др. Краус? Ништа друго, него је по свом обичају исту Пуклерову књижицу напријед — ћоггЉие сПсш — опустогаио т. ј. од ријечи до ријечи из ње превађао а није ју ни именовао. Мислио је валда, „кад ти можеш красти и писати књиге, и ја ћу". За тијем је књижицу осудио онако, како је он умио и зиао, па онда накнадно, иодаље иза тога, признаје, да му је дјело Пуклерово као „НаарЦиеПе" служило. Е овакову кризу недошљедности могао је само др. Краус преживјети. Шта је мислио др. Краус, кад је тако радио, то валда и он сам не зна; по свој прилици да није ништа мислио. Е ал' јога нијесмо све показали, гата умије др. Краус. Умије он и да „полемизује", наравпо по свом начину. Оред силне магате не види др. Краус ништа друго до ли свој ауторитет, дигне се на ту уображену висину, па разбацује амо тамо стријеле; срећа само да ии једна не погађа. Тако он н. пр. изнађе за Вука, да је ријеч „дбнос" рђаво превео а за А. Пуклера ни пет ни шест, него да је измислио пословицу „женски донос, празни понос". Г. др. Краус додаје на истом мјесту,

не знам за гато, вели Јагић: „птицу познајега по пјесми" — то је истина а дра Крауса познајега по његову бесмислену говору. Тако Јагић па га за тијем увјерава, да је та пословица тако позната, дају је нага незаборављени Љубигаа узео за нриједмет једној прииовијеци, гато је гатамнана у „Гласу Црногорца" 1881. број 37. Е тако је „учепи" доктор вигае пута насио, ондје, где је он сам радио, не можега се ни на сваку другу ослонити. На страни 301. нолемизује др. Краус проти облику „видован" у значењу „видовит". Јагић га опомиње на облике, гато су исто тако заједно пали: силован и силовит; станован и становит и т. д. На страни 70. полемизује др. Краус узалуд проти ријечи „село" у значењу „задруга" и „кућа", јерне зна, да се са село и „ГишЈиз" означује; према томе је „целоселец" у значењу: глава задруге. Др. Краус размеће се на једном мјесту, да није хтио залазити у старе труле књиге, као гато то „ш1из<;п5811т" (ироничан назив Краусов за стручњаке) чине. Он се као држао онога „т'з уо11е Еећеп с!ег Ое§еп\уаг1 ћЈпетдгеИеп." Јагић му потпуно одобрава ту лијепу мисао али од тога у Краусову дјелу ке.пе 8рш". Нама се чини, да се др. Краус помео па је једно казао а у себн је мислио „ш'з Ггет<1е 6т ћшеЈпдгеИеп." Да је др. Краус више респектовао старе труле књиге, вели Јагић, од погаљедњег гиксера сачувао би га и Вјело-стјенец. Овај насус нрогаирићемо касније, кад буде ријеч о гиксерима, којима је др. Краус богато окитио своје дјело. 0 тијем ћемо запечатити цијело ово језгро Јагићева приказа и то с пунијем правом; јер кад пођемо с Јагићем и разгледамо ово неуређено стоваригате туђе муке: на дну Богигаићев „Зборник" а озго свега и свачега; нешто добро, јер је но себи добро а њешто унакажено, док је др. Краус из колица извртао, — онда видимо, да цијела ова књига није нигата друго, него један велики гиксер у докторову животу. (Свршиће се.)

Г Л А С Н И К, {Парастос Гереском.) Прошле суботе дие 15. о. м. одржан је у српској иравосла,вној цркви у г 1еревићу свечан годишњи нарастос великом народном добротвору Атанасију Петрову с и п у Гереском. Нарочитим изасланицима биле су заступљене: Српска велика гимназија новосадска и новосадска виша девојачка школа. (Дилетаитска позоришна представа у Земуну). У корист набављања друштвене гардоробе давало је земунско до-

бровољно позоришно друштво у недељу дне 16. о. м. стари Холтајев „И из бисера". Редитељ је тој представи био ветеран-глумац, некадањи многогодишњи вредни и савесни члан народне позоришне дружине, Никола Зорић. Јована је давао Стеван II. Крецул, Ану Мара Зорићева а Јелу Љубица Дабижићка, иегда као Љубица Зорићев.а омиљена млада глумица у народној позоришној дружини, која се између осталих баш и у улози Јеле здраво допадала, лепим гласом певајући познату ону варошку „За један часак —" и Лазе Костића „Сиаваћу песму" уз МорФидисову инструментацију.