Стражилово

389

ОТРАЖИЛОВО

390

кокета, па то није ништа, колико пута Је она то исто мени у очи и за леђи рекла, то су, знате, женски послови, све се то радо оговара, ја њу, она мене, то је већ обичај, па се после и помиримо, баш и ако не искрено. Знате, једна на другу измишља, па и ова не остаје дужна, но до тога још никоја није дошла, да се због тога пред судом тужи. — Сад на треће. Истерали сте с метлом стражмештра и писара, то је асЛие ро(;епНае. — Јесте, исгерала сам их, али како могу они у моју кућу силом ући, да тепсију отимају, кад је та тепсија моја дедовина? одговори оштро Алка. — Јесте ли немешкиња? — Јесам; Алка рождена от Рогозић, одговори Алка поносно, а Рогозићка ми је и то иребацила, да мени не пристоји вал носити, јер је мој муж трговац, но ја га као немешкиња носим. Бабоња забележи, да је Алка немешкиња. — Сад знам, у чему је ствар, а гледаћу, да буде добро, премда неће све лако ићи. Вашег брата познајем, штета што је као јурат пронао, ностао би био велик човек, особита глава — роНепкип. — Само, господине фишкалу, добро израђујте, ја нећу на вас заборавити. ћирковић извади дванаест дуката и метне на сто. Фишкал погледи на дукате, и кашљуцне од милине; познао је, да је то мастан клијент. — Е добро, ја ћу већ своје учинити, не-

мајте бриге. Сад на другу ствар. Код вас добро вино роди; каква је била берба? — Средња, но ја ћу већ служити са старим вином и ауспрухом, одговори ћирковић, увидив, куд фитпкал шиба. — Сад смо свршили, заврши фишкал. Алка и ћирковић враћају се. Путем се разговарају. — Како ти се допада тај фишкал, Јефто ? — Добро, већ се шг челу наука показује; сад волем, што смо њега узели. — Мени се баш тако не допада, па гадно име има, Бабоња, и за њега никад нисам чула, чула сам за Бењовског, за Сентала, али за његово име никада. — Чуо сам ја, и он је на гласу фишкал. — Па ми се не допада, што познаје Марка, могу заједно шуровати, рече као брижљиво Алка. — Баш "зато ће добро радити, јер зна, какав му је противник; а да смо код нас ког узели, Марко би пет наших нрокатора потукао. — Добро, али шта ми оно рече за тепснју, где ћу ја сад тепсију наћи? — Питаћу Морица Чивутииа, коме је продао, па нек искупи. — Гледај ма како. Тако у разговору стигну кући. Кад код куће, ћирковић одмах потражи Морица Чивутина, да поврати тепсију. Мориц обрече, да ће је потражити. (Свршиће се.)

А П 0 С Т 0 Л.

XVI.

(ПЕТЕФИ.)

ек о је, да му мисли не могу Изумрети у глави, Већ да ће доћи дан, кад ће Излетети из тамнице И поћи светом пространим. Тако и би. Што с' много година Узалуд усиљавао; За чим се залуд дуго трудио: Све један тренут — случај донесе. Пронашао је тајну штампару, Скривену испод земље, И ту је дела штампао. Шта ли је било у тим делима?

Да свештеници нису — људи, Него су ђаволи, А краљеви да нису богови, Већ само људи; Да ј' сваки човек раван човеку Да човек има не тек ираво, Већ му је дужност, Дужност спрам творца света читавог, Да буде слободан! Јер који божји најмилији дар Не уме ценити, Тај бога самог не цени. Изиђе књига . , . и у широк свет Раширише се часом хиљаде,