Стражилово

391

СТРАЖИЛОВО

392

К'о да их хитра муња разнесе; Халапљиво је гут'о жедни свет Тај чисти, свежи наиитак, Који му душу освежаваше. Но силници иребледев1е, На набрано им чело изби бес, А гњевне речи грмнуше: „То ј' бунтовничка књига . . . Та вређа веру, величанство, све; Њен писац мора страдати То ишту закони". А свет, устрављен, с њима викаше: „Заиста то је бунтовнички спис, Њен писац мора страдати, То ишту закони Вера и краљ су неновредиви!" И писац јој је страшно страдао. Ухватише га на сред улице 11а га одвукоше. „()х, стан'те — молио их је Имајте милост, мало иристати! Не желим побећи, Ићи ћу мирно с вама свуд, Тек мало само пристан'те: Видите-л' тај прозорчић ту? То ј' прозор моје собице Ту седи моја жена с дететом. Одведите ме к њима, Одвед'те ме на један кратки тренут. Да их још једном само загрлим И последње им „збогом" кажем још Па онда — вуците ме, не браним. Без опроштаја поћи не могу . . . Са опроштајем поћ'ћу ради.је Доле у пакао, Него у небо без опроштаја. Је-л од вас когод отац или муж? Шта би ви рекли, шта осећали, Да од вас когод прође као ја? Ја немам никог на земаљском шару До жене и свог детета, А немају ни они никога До мене једног на читавом свету. Пуст'те ме, добри људи, Још једном — можда још последњи нут. Немојте за-ме имат' милости, Али за њих — они су невини, Они не згрешише, Ни вама нити против закона, Немојте дакле њих убијати!.. . Ох боже! кад вас реч већ не дира, Хоће-л' вас ево сузе коснути,

Те капље срца мога, Тај смртни зној са чела душе ми?" ... И клече доле, јецајућ, Те, к'о што негда, за лепших времена, Колена своје драге љубљаше, Сад је плајашем — стопе љубио; Али га ови с подругљивим смехом На кола горе дигоше, Која су ради њега спремили. Кад виде, да је залуд лепа реч, Од једном бес га свега нодузе Те скупи своју снагу сву, Да се зар силом отме — побегне. Лавовском храброшћу И снагом махнитог се борио. Ал' заман.. . Згњечише га, свезаше, И вргоше га силом у кола. Залуд је рик'о као звер И грозне клетве нросип'о: Проклетство вама и потомцима! Ви, који људску кожу носите, А овамо сте зверје._ сурово, Изнутра сатанима пуњено, Којима на дну груди лежи Умесго срца — гнусна корњача. 0 да вам оток образ облије Толико добео, К'о неваљалство преко душе вам. 1 Га онда да вас црви нождеру Из гнусног, трулог ђубрета! Проклети да сте, ви и краљеви, У чије име врлину и свест На касапницу гоните. Нека си проклет, разбо.јнички краљу, Који се градиш богом великим, А овамо си извор лажије И ђаво међу ђаволи .., Ко теби милиуне повери? Ко вука за пастира постави? Црвена ти је рука к'о пурпур, А лице бледо као круна ти; Срце ти ј' црно као жалост, Што лежи преко твојих недела, Ил' као дуга сенка вечерња. Докле ћеш глупи пустошити свет Отетом силом, правом зграбљеннм ? Нек ноданици на-те устану И, ако с твојим најамницима, Ма с тисућама станеш против њих, Нек не да бог, да умреш јуначки, На пољу, као човек, достојно ! Већ буди први што ћеш бежати Побегни па се скриј под нрестол свој