Стражилово

393

СТРАЖИЛОВО

394

Као под кревет заплашени пас, Па отуд нек те изгоне II смејућ ти се нек те испљују Деда и старе бабуре; И који су ти пре скут љубили, Тим нека после ноге љубити ти, А исте ноге нек ти зубове

Један по један избију, И исте ноге нек те грувају, Док срамни живот твој не изгоне Из тебе . .. Скапај овако очајно, К'о што си мене упропастио ! ... Ох жено! дете моје, ох!" (Наставиће се.> Влагојс Бранчић.

ВРАГОЛАНКА. ПРИПОВЕТКА. НАПИСАЛА МИЛЕВА СИМИЋА. (Наставак.)

„Лепо име, врло лепо," прихвати опет та враголанка, ,а знаш ли ти', дода, окреиув се својој нријатељици, ,да у овом младићу можеш већ сада гледати будућег чувеног предавача страних језика ; '? Њена пријатељида погледа мало на страну, па онда мене ћутећи погледа, и само што није рекла: ,та како је бог могао створити таквог мамлаза'. ,Па да шта ти мислиш', говорила је моја враголанка даље, ,за кратко време ће он научити неколико језика, па онда ће без сумње отворити какав приватан завод за изучавање страних језика, а да ће му питомци стизати са свију страна света, о томе не треба ни сумњати'. ,Бог из вас проговорио', узвикнем ја, па онда тужно оборим главу на прса. ,А како би било', дода моја враголанка, ,да се ви одате глумовању? Видите, ја из тих неколико речи, које сте прозборили са толиким одушевљењем, судим, да ви имате дара и за то. Како ли оно рекесте — да: бог из вас проговорио. Како само нису чланови ваше иородице, ваши кумови и ваши суседи приметили, да ви имате дара и.за то?' Тако се ругала она, а ја, ја сам гледао на њу као очаран, а њена пријатељица, та је непрестано гледала кроз прозор на месечину. ,Па шта ћу, кад сам се родио у несрећан дан,' одговорим јој тужно. ,Ал видите, и сам сам о том мислио. Па сад ћувидити: или ћу учити стране језике, или ћу бити глумац.' ,Останите при овом последњем. Послушајте мене, па се нећете кајати.' То ми је рекла благим саветничким тоиом. Доћу, хоћу, госпођице, послушаћу вас, та да ми кажете, да одем у ватру, у воду, све бих учинио. Та ја не знам, има ли кога на свету, ко би се могао противити вашој вољи', узвикнем ја поново. ,Ето видите, и сад у овај мах, док сте говорили, избијао је из вас ваш лепи глумачки дар. Зар ни.је тако?' Заврши па погледа на своју пријатељицу. ,Али сад би већ могла завршити то лакрдисање', рече јој ова француски. ,Рецитом ћурку, да оде. Време је да се одморимо. Не смећи с ума, да нам влак полази у пола

седам из јутра'. Дојешта', насмеја се моја враголанка. ,Ми ћемо ићи са вечерњим влаком. Прво зато, што ја нећу рано да усгајем, а друго што сам рада, да са овим лудаком још мало лакрдишем.' „ Ха, ха, ха," смејао се Марко, „бога ми, те тебе лепо почастише." „Та поштеди ме сад од тога, да ти приноведам, како су на мене утицали ти нови називи, о томе други пут, а сад опет на ствар: Таман је она то завршила а њена ће пријатељица отпочети мало строжије: ,Иди, молим те', рече ,како те само не мрзи, да се упушташ с којеким. Па онда како можеш желити, да још сутра останемо овде. Жао ти је ваљда, што смо досад добро прошле, па хоћеш да нас ко позна? Мани се лудорија. Ово ме је путовање већ доста једа стало, нећу да буде још горе'. ,А, ти се врло вараш, ако мислиш, да ћу ја попусгити. Како само можеш бити тако прозајична? Зар ти не увиђаш, да би онда мој дневник био оштећен са неколико занимљивих листића. Па онда, драга моја, ти треба да знаш, да ја увек одржим оно, што наумим. Толико ћу ти учинити, рећи ћу овом, како га ти назва, ћурку, да нас остави саме, и лећи ћу одмах. Шта више, нећу те ништа ни запиткивати, не би ли само могла мирно заспати, али да ћу ја одавде ићи другим влаком осим са вечерњим — то, слатка моја, изби себи из главе'. ,Та већ ја с тобом путујем сад, па никад више.' Док су њих две говориле француски, мислећи, да их ја не разумем, дотле сам ја иепрестано уздисао и дизао очи к небу, а оне гледећи ме таквог, биле су сваког тренутка у неприлици, да неће прснути у смеј. ,Е момче,' започе моја лепојка опет српски, ,сад можете ићи, а сутра кад дођете, наставићемо разговор; рада сам да вас још у нечем носаветујем, али само ме морате слушати.' ,Нек ме бог убије, ако вас не послушам! кликнем ја, иоклоним се, што сам понизније могао, па занешен радошћу, што ћу је и сутра моћи видити, изађем напоље. Кад сам ушао у своју собу, ходао сам