Стражилово

395

СТРАЖИЛОВО

.396

горе доле, понављајући у себи цео наш разговор, и мислећи, шта ми ваља чинити сутра. Најпосле дођем до тога, да ће бити најумесније, да им сутра одем и да се прикажем. А већ сам се унанред радовао, како ћу уживати, кад их будем обе довео у неприлику, ређајући им све називе, којима су ме почастиле. Да, то ми се чинило најпаметније, јер нисам хтео ни себе, а још маље н>их да излажем каквој непријатности. Готово делу ноћ нисам ока свео, и једва сам чекао да сване, не бих ли дознао, ко су и шта су; јер да оне крију у себи неку тајну, то сам увидио из оно неколико речи, које сам ти навео. Једва пред зору заспим, — а кад сам се пробудио, оно већ у велико дан. Брзо се дигнем и погледам на сахат. Кад али већ прошло десет. Обучем се на врат на нос, па онда зазвоним. После неколико тренутака уђе ми онај момак од синоћ. ,Молим вас,' рекох пружајући му своју посетницу, ,уђите у собу овим госпођама, што имају собу уз мене, однесите им ову карту, и реците, да их молим, да ми одреде време, кад их могу посетити; ја имам с њима да говорим о врло важној ствари.' Чекао сам да чујем од њега оно љегово „по заповести" па да га нестане. Али он место тога рече: ,Мислите ли оне две плаве госпође?' ,Да.' ,Оне су јутрошњим влаком отпутовале.' ,Није могуће,' продерем се ја, ,ви се варате.' ,Не варам се, господине, ја сам им својим сопственим рукама метнуо ствари на кола.' Можеш мислити, како ми је било. Мислио сам, да ћу иобеснити од једа. Да оду а ја да не знам, ко су! Ја да тако слепо поверујем оној лепој враголанци, да ће одржати своју реч, и да ће остати овде још данас! А, ја ти не умем рећи, како ми је било.. Запитам момка, зна ли он, ко су, но он ми рече, да их не познаје, али да је нриметио, да са њима има нечег тајанственог. ,Али најбоље ће бити', тако је завршио, ,да иитате за њих самог гостионичара, мог господара, он ће их зацело знати, јер ја сам опазио, да се она, што се замотавала у црн вео, некако дуго а тајно разговарала с њиме.' ,А кад је то било?' ,0ног тренутка, чим су стигле с коли. Чим су престали говорити, одвео их је господар сам горе, и ноказао им је собу. А оне, како су ушле, никад се нису силазиле доле, јер су увек зановедиле, да им се јело донесе у собу. Али да, сад сам се сетио, једна од њих била је синоћ неким послом отишла некуд, него сад баш не знам, која. Обе су илаве, обе су подједнака узраста, а у онај црни густи вео могла се завити једна као и друга, па је не би нико познао.' Тако ми је, нидиш, пршГоведао тај момак. Иза тог разговора одем одмах доле, да потражим гостионичара. Та, брајко, нисам га молио, већ кумио и преклињао, да ми каже, ко су, али он

ии беле. Може ми, — вели, — рећи само толико, да је њима морао дати своју ноштену реч, да неће ником рећи, ко су, и с тога мора ћутати. Молио сам га, да ми каже бар само, да знам, откуда су, али се он није дао ни осолити. Е, сад реци, има ли на свету човека, који се већма љути него ја. Чим сам с њиме свршио, одмах се упутих теби, да те питам, познајеш ли се ти са тим гостионичарем, и би ли хтео за мене што учинити. Ти ме већ разумеш." „Знам, знам" рече му Марко, „хоћеш, да ја што но веле испипам гостионичара. Па добро, то ћу ти учинити с драге воље, али реци ми, молим те, што ниси одмах дошао мени, па би досад већ био на чисто." „Е, није него нисам; био сам неколико пута, али те као у пркос никад нисам нашао код куће. Кад сам последњи пут био овде, рече ми један од твојих писара, да дођем у ово доба па ћу се онда наћи с тобом, и као што видим, тај добро погађа." „Бога ми, јеси чуо, ти умеш говорити," смејао се Марко „та ја од тебе не могу да дођем до речи." „Та мани се шале, него ми реци, како ти се то све свиди ?" „Та као каква приповетка из хиљаду и једне ноћи." „Море разумеш ли ти, шта је то, кад ти се каже, да се ја не шалим. А најпосле, шта ми је стало до тога, шта ти мислиш о томе, реци ти мени, познајеш ли ти тог гостионичара ? „Као стари новац." „Но, онда сам ја на коњу. Па, напросто речено: хоћеш ли ти ићи, да га питаш, ко су му биле те гошће?" „ С драге воље; и буди уверен, да ће ми рећи, јер — треба да знаш, ја имам с њиме неких својих рачуна. „Врло добро, врло добро," клицао је Лаза од радости, а ти, молим те, иди одмах. А ја ти кажем, да знам, да је та мала враголанка иа крај света, ићи ћу, да је тражим, док год је не иађем. „ГГреко широких поља, преко високих гора, преко дубоких мора жалостан зваћу те," поче Марко да пева ругајући му се. „Добро, добро," рече Лаза нешто љутито, „исмевај ме, ругај ми се, колико ти је воља, али сад само иди гостионичару па гледај за чим си." „Па нек буде; али реци ми, како да почнем?" „Та немој му рећи, да сам те ја послао. Најбоље је, да прећутиш и то, да се нас двојица знамо. Реци му — та удеси целу ствар, како за најбоље пронађеш, уздам се у твоју досетЉивост. А ја ћу те дочекати на шеталишту." „С драге воље; хајдмо дакле," рече Марко, узе шешир, довикну својим млађима, да иде од куће и за неколико тренутака били су обојица на улици. (Наставиће се.)