Стражилово

397

ОТРАЖИЛОВО

398

СВЕТОЗАР СЛОВАЧКИ ] НИШЕ Д. В. ( Наст -]|Р^ао иајпогођенија комнозиција целе збирке може се сматрати епски спев „Не^ го(1ев". У њему се опева иасилио одвађање сироте словачке деце, која су од чести без оца и мајке, опева се. како се та деца одводе на југ, па како таква два детета злосгавља нови им госа. Са материјом, коју је имао да обради, стајао је писац свакако под утиском словачког народног мњења, које се веК Уугаз(;о1 кпсек гиГоуу, Ка дот ( Ј уо рираЉА куеки; 8окуа јпћ то!:у1 ћагеупу Јјоккпе зау ^герокпот 1е1и, 8о1уа јић гога паећоуа V ћЊокот п с1оН гћа<1а; А1е Ггауа ћпвепка, Та пајс1е уо/(1у Со ћ1ас1а! Хоћу још да упозорим на нови, занимљиви и благодарни садржај: У лепој долини Ваге, с којом је Словак као чедо природе при свој невољи сасвим срастао, живе двоје сирочади, Јаничок и Аничка. Јад и певоља, што свакога тамо тишти, њима ништа не смета, њих двоје живе весело и задовољно. Дани им нролазе у детињским играма, њих се двоје радо одвајају од гомиле остале деце, узму се за руку па заједно беру јагоде. Шуштање Тренчинских шума весели им невине дутпе. иза сваког џбупа ниче за њих по која скаска а ветрић им из шуме дошаптава нове песме. Деда им на домаћем огњишту нрича народне приче и узноси млађане душе у златне светове песништва. Ту им се прича о мору, о кристалним шумама, о мађијоничару и змају са дванаест глава, чувару зачаране кнегињице, о вилама шумарицама и чесмарицама (газаЉу 1 VIПсе). Све саме приче, које им живот сладе и крај зобљег леба и суве кртоле. Човек мора рећи, да су њих двоје срећни, да им је сав живот блажен. Песник иам ту приказује дечију душу у чистој тишини веселог ограниченог живота, у природи сеоској и са њоме. Здрав осећај живота у природи живи у његовим ликовима, којима једноставни расположаји душевни извиру из ирироде око њих, а у живот и биће те природе неразделно је уплетен и њихов живот. Све је.то приказано у најпростијем инајусрднијем облику, без иједне кокетне фразе.

ВАЈАНСКИ ; њ и ж в в н и к. ДОБРООЛАВ. 1вак.) чисто човечански дигло до општег протеста против те врсте филантропизма. Његово је срце било најзгодније, да из тог теретног осећаја створи слику пуну израза и истине. При свем горком болу, што се огледа ,у уводној песми, не осећа се у обради материје ни тавна сета, ни сатира нуна горчине, него је шта више материја обрађена идилски. Песник почиње: Израотао бокор ружа, Па њему еу два гоиџета; Једва их се шаргш лепир Дотакао са свог лета, У долини једва зора Не видећ' их атеђ им гаси; Ал та гладна гусеница Мора наћи све, што тражи! тако јасно, како се казује само оно, што .је човек сам доживио и проживио. Тај особени облик природнога осећаја налази израза у епском приказу а иа тај се приказ иадовезују остале слике. Једаред у недељу после подне ево ти у селу изненада господских неких кочија а са њих се сађе крупан човек, у руци му писмена —• име му је Херодес. Пријави се у сеоског киеза, који би за новац и душу продао, на му каже, како је добио налог, да сиротињу ослободи терета са деце а од деце да начини велику господу. Подједнако се лаћа претње и лукавства, не би ли родитеље наговорио, па се тиме многи и иоколебају. Чауши већ стоје ириправни, да сироту децу, међу њима и Јаничка и Аничку, одведу до жељезних кола, што чекају. Свако дете добије на прса број, влак се крене а вика п цика дечија и светине на растанку надвикује јасни звиждук локомотиве. У најкрајњем куту вагона јеца Аничка, узалуд је теши Јанко, ево већ скоро и станице, где се морају растати њих двоје. Али до тога богме не дође, јер њих двоје не могоше раставити ни камџије. Одведоше их у пуст крај, у кућу џандрљиве, сурове својте. Свакојаке патње, с дана у дан батипе морадоше деца подносити од својих нових родитеља те у врелој глави дечаковој искрсну смела мисао, да се са својом другарицом дигне па да је одведе кући: Овако јој говори: