Стражилово

449

450

ИЗГУБЉЕН ТЖНИЈЕ. ЛИСТАК ИЗ „ИЕГДИНСКЕ КЕОНИКЕ". ИСПИСАО П. АДАМОВ.

Цило је то . . . Јуче или пре колико хоИЈЈћетс година — свеједио! По иегдииску кроиику, и ако је кроиика, није кронолођија први закон. Тек причају о њему Негдинци и данас. А чули сте зајамачно и сами свог века више пута, да каже когод за овог или оног: »Штета за тог човека! У њему је изгубљен велики дар.« Таких »изгубљених дарова« имаде у свима божијим кутовима овог света, у свима круговима људским. Ето . . . Сава Белобрк ! Изгубљен дар ! И нико није тако уверен, колики је грдан дар у њему изгубљен, баш као — он сам. Он је могао бити највећи научиик, — да је само учио штогод. Могао је бити први вештак и уметник, да је учио штогод. Могао је бити Бизмарк или Горчаков, да је учио штогод. Он би пронашао зацело и регрекгагп то 1н1е, — да је само учио штогод. У опште, да је учио штогод, могао је бити после Адама — први човек на свету. Његова је несрећа, увераваше он сваког, што је само »прост берберин«. Он је ваљда један берберин измеђ свију бербера на свету, који није — трпен спасен, и који не може подићи под капу оних, што кажу, да су бербери ирви људи, него тврди, да је то нроста и пука обмана. Било је времена, додуше, кад је Сава Белобрк живео у тој блаженој обмани, да од псрбсрипа ' може бити штогод хоћеш; ал и онда тек пе из уверења тога, што је берберин, него што је Сава Белобрк — баш он, то јест: што је — ђеније. Па кад поред свег свог дара није могао ипак даље да дотера, него се уверио, да се мора и подерати као берберин, а он смота свој ћалватов, бритве и маказе у једну нлаветну мараму под пазово, тури своје рубље у џепове, дохвати штап у руке, па тако дође у Негдин. Што је руха, на њему је; што је круха, у њему је — и ништа више. Да је осећао мање дара у себи, можда би даље дотерао. Ал кад је видео, да је изгубљен дар, јер све, што би ои могао бити и пронаћи, иостоји и пронађено

је већ пре њега и без њега, таман се уверио, да је изгубио више од тога свог века у лудо. Сава је негде зацело морао чути за Негдин. Па као што је Негдин, већ као што знате, Негдин, мислио је, ту ће бар бити — берберин. Кад је пошао већ у Негдин, наопттрио је све бритве, што их има, накљукао је пуне џепове сапуном, које да га ветар не однесе камо на други крај света, које што . . . но, дабогме, што није био сигуран, да ће сапуна наћи у Негдину. Унапред је кројио планове, шта ће са силним новцем, што ће га тамо стећи. А да ће силан новац стећи, то је држао већ као у воску, не у воску, него, боме, као да су му џепови већ пуни талира и цванцика. Иде па рачуна, па броји. Понда тури руку у џеп, да заграби пуну шаку. Кад тамо, а он забб нокте у сапун. Мислиш . . . А шта да мислиш? Трже руку, као да је ухватио за усијан бријач. — Их! . . . Опет се Белобрк занео. Иде, а врзу му се пред очима све саме брадајлије. Чисто чорба цури Белобрку иа уста. Суче рукаве, па мота рукама, као да оштри бријач. Понда, мислиш, струже ио зараслим б раду скерама као дрљачом по неугареној и запарложеној стрњици. Угледао већ и кулу негдинске цркве. — Ако бог да? — зазвуча неки рапав глас тик иза његових леђа, што иеки рекао, као последњи глас тестере. Сава поскочи, како се трже, па се осврну. И опет: — Их! Оте се Белобрку, ал сад из дна душе. Беше то кукуљава старица, сва ронђава и одрпана, а наслања се на глоговац. Егава, па шантуца; но брзо корача, те га стигла. Познао је. Стара је то познаница његова. — А куда ћеш ти, бог те убио? — пита ои, па сав претрнуо. — Куд знам ја без тебе? — одговори бака. — Кад те молим, пречекај бар ту које време. Не иди са мном одмах у село. Не гине нам, да се кад тад опет састанемо. Бака седе под неко дрво крај пута, а из

/