Стражилово

45]

ОТРАЖИЛОВО

груди јој зазвеча као разлупан таламбас. ил то беше кикот или уздисај. Белобрк се саже, дохвати једну грудву, баци је себи преко главе, а и не осврпу се. — Врачу, исцели се сам! — виче за њим баба. Сава неће као ни да чује, ал му се рука и нехотице маши његове необријане браде. — (,>110(1 Пое! Ј оуј , поп 11се4 ђоуј! — прогунђа ђеније самосвесно. То му је све, што је научио, пре него што је истеран био из школе. То је есенција његове теоретичне и практичне филозофије. То посредна тачка његова погледа на свет. А излазна тачка био је његов ђеније, он сам. Тек му се и опет учини, да чује, како нодмукло звечи разбијен таламбас за његови леђи. Чује, ал неће да хаје. Стресе се само. И уђе у Негдин, мислиш, ушао је у обећану земљу, где, додуше, не тече мед и млеко, што, ираво рећи, није пи сам мислио; али где расм браде небријане и нескрњиване, као пренотопске шуме од Адама. И нико још не кличе: »Осана!« Имаће, мисли, кад. Срете неког Негдинца. Тера иред собом чопор оваца. Збиља зарастио као, боже опрости, наш четвероруки »прадед«. — Их, човече! — убезекну се Белобрк. Убезекну се и Негдинац, па се изрогачи иа њега. Вели само: — Који ти је бес? Па иође даље. А Белобрк већ извадио калајлију, на прави сапуницу. Само да му је почети! Само да покаже том свету, шта он зна! Па ће се, мисли, и свет опаметити, те видити, ко је он; а он ће се, дакако, набрати меда. — Као пчела иа твојој бритви! — довикује му неки глас. Он и не чује. Негдииац се и не обрће даље па њега, већ тера своје овце. — Стани ! — виче за њим Белобрк и трчка око њега, а глади бријач. Ајак! Онај се само ирекрсти, па пи обрпи ни осврни, пего иде својим иутом. Белобрк се окрену за својим трагом. Наоиако се и окренуо! У врх села се помолила бака, па егуца на свом глоговцу. Он смота бријач, па га тури у џен.

Маше главом на бабу, да пе иде даље. Баба застаде, па чучну' усред пута. — Да те хоће когод прегазити, бог дао ! гунђа ђенцје у себи тамо њој. А разбијен таламбас и опет зазвуча у његовим ушима. Оде управо . . . Дакако, куда и зна, већ у негдинску крчму. Кад тамо, а крчмар поређао неколико Негдинаца, па их жуља неком црканицом и без сапуњаче, све варнице крешу. Белобрк седе за сто и наручи фићок ракије. Таман метуо стакоце на жедне усне, па да покваси грло сухо, а суха рука њему преко пута иснречи се до по стола, па ће да се куцне с њим. Белобрку мал' не испаде стакло из руку, мал' јадан не просу онај уди гутљај. Тек му се оте из груди као очајнички вапај : — Зар и ту? Пред њим седи његова баба. — Хи-хи-хи! — зазвеча бабин кикот као... Већ као што знате. — Иијеш! А ко ће то платити? — пита он, као да стоји пред рајски врати, па нита, да л' сме унутра. — Ти! — одговори баба кроз кикот. — Их! — стреса се Белобрк, као да је прогутао стењак из лојанице; а није још ни сркнуо нлемените течности, што треба да га поткрепи. Наже и стреса у грло, а реци, просу кап из напрстка па усијаио угљевље. Истреса и баба. — Баш вал>а мученица! — слади му бака. — Хајд још једну! Белобрк зажмири у стакоце, понда се избечи на бабу. — Кумим те богом и светим Јованом! Остави ме бар на који тренутак. Бака се нокуни, па пође напол>е. Пође за њом и Белобрк, да се осигура, неће ли збиља отићи. — Хеј, ко ће платити? — загрми за њим глас, каО јито је морало загрмити над Адамом, кад је избачен из блаженства. — Ја! — одговори Белобрк и испупчи поносито прса. Врати се и седе, где и седео. — Дај још једну! Понда хоће да развезе диван. — Ала, људи, бријате л' се ви увек тако? Негдинци се згледнуше.