Стражилово

453

СТРАЖИЛОВО

454

— Е, гле јако! — Та, да! Питам . . . овај . . . — Није него? — А да ли вама кадгод требају купице или пијавице? — Ено га па. Чему то ? — Дође ли вама кадгод . . . онако ... да кажем . . . тесно у прсима, па да вам треба пустити крв? — Еоме је тесно нек тражи кавге, па ето крви. Белобрк се стресе. Осврну се око себе сигурности ради. Па гутну из стакоцета. Пије мислио, да 1>е исклизнути све до дна; ал се, боме, љуто преварио, кад је загледао у стакоце, да измери, колико је остало. Грло глатко, а пиће слатко. Ех, као вели, куд оде јуне, нек иде и уже! Нема чим платити ни ово, што је досад потрошио. Те што мора бити, нека буде, па бар да зна зашто. Крчмар му донесе и трећи фићок. — А ко вам меће фластер, кад се израните? — пита опет Белобрк. — Хајд збогом! Какав властер ? ђеније уздахну дубоко и тешко, да се побоја, е му неће ни остати ништа већ паре у грудима; а ђепије тек ипак не сме баш тако шале ишчезнути у једном уздисају. Па трже чашицу, да запуши колико толико продерано грло. — Нема ни ту хлеба за мене! То је био крајњи смисао тог чемерног уздисаја, као да се небо са свима својим телесима строиоштало па његове груди. — Дај још једну! — Три си већ имао. У Негдину се каже: »Трипут бог помаже!« Плати, па ии опет три, ако хоћеш. Белобрк се почеша за потиљком, па му се поглед омаче на врата. Тамо се искезило смежурано лице — његове баке. Све скакуће око свог глоговца, па се кикоће, мислиш, заценила се. Белобрк се осврће. Земља се не отвара, небо високо, а до врата има неколико Негдинаца. Да је мува, пе би пролетио. — Пријатељу, рећи ћу ти по души. Путник сам, а новаца немам, па — Па што пцјепх, кад немаш да платиш? — Знаш шта? Да ти одрадим. Ево, обријаћу вас све, штогод сте ту, за та три сгакоцета ракије. Је л' право, браћо?

Крчмар га мрко ногледа. Негдинци се насмејаше. — Ме шали шалу, док ти ја нисам отшалио. — Немам, па да ме стрмоглав сад бациш с негдинске куле. Него да вам пустим крв. Пустићу вам свима, коликогод хоћете. — Пустићу ја теби! — повика крчмар, па пође к њему. — Стани! — умеша се један од Негдинаца. — Хајд да му скинемо ту брадускеру, па нек му је проста мученица негдипска. Сви се сложише. — Не, браћо, тако вам Негдина! — дречи и копрца се кукавни Белобрк. — Ево вам сав мој алат! Струже крчмар, све звезде штрецају Белобрку пред очима; а међу свима као репатица скакуће Белобркова бака на свом глоговцу. Скинуше му браду с једие стране, па га пустише и испратише на миру. Залети се бака на врата, кад га виде; па оде, мислиш, у недоглед ће. Покупио се Белобрк, на иде, па изашао већ на други крај Негдина. А кад изашао из Негдипа, баци се на њега каменом, што већи нашао, па ће иоћи даље. —■ Немој без мене ! — закрешта бабин глас. — Их! Зар ти није доста? — јекну ои. — Догод теби не додија. Па јеси ли се сад уверио, да се сваки испомаже, како сам зна и како мисли, да је најбоље? Јеси ли дошао до памети, да твој ђеније није никакав ? Твоја су браћа, држећ се свог поштеног заната, бар колико толико с бритве стекли до то доба. Д ти се потуцај од немила до недрага. Стаде бака да чита. Белобрк се чеше, и где га не сврби. А попљува у шаку и маже одерану страну своје браде, да га не бриди. И ти ме не познајеш! — одговори баби, па одмахну руком. — Кад те ја не познајем, што сам с тобом од колевке твоје, да ко те може тек познати? — вели баба. — Потомство! — одговори поносно Белобрк. -— Збогом ! Окрену се и узе пут преда се. — Ја не знам пута без тебе! — закрешта баба, па узе пут за њим. Егуца, па час по те ће се закикотати. — Море, ја сам већ сустала, — повиче свом вођу.