Стражилово

487

СТРАЖИЛОВО

488

Рек' би, уздисај је, те из старог гласа Лебди изнад санка уморних таласа. Ах! Ја не знам, шта је; ипак ми се чини,

Да у овој пјесми, у ноћној типшни, Слушам вјечни уздах, што се к небу вине, Вјечни, горки уздах моје ■ домовине! Јосии Верса.

Х1ХА I ЈоЛ ОЛ ДХ А I лЈ (У.

Н 0 В Е Д А М И Т Е јШж-. октору Стеви Станићу у вароши Н. од 'ЏЏ. свих десет лекара иде најбоље. Он је врло млад свршио медицину и већ је десет година како лечи. Прилично је и стекао. Оженио се пре две године. Жена му је млада и лепа. Он је врло мпого заузет лекарским пословима те се само кад и кад виђа са својом женом у шеталишту или позоришту. Кућа му је дивно удешена. Собе су лепо распоређене. намештај скуноцен, а све као да је створено за оно место, где је намештено. Он је толику пажњу па саму кућу обратио ради своје жене, не би ли је нријатна и лсЛта околина позабавила, да не осети, кадајој мужа дома нема. Па је ли постигао. што је хтео? Мара — тако му се звала жена — баш залева цвеће. На њојзи је јутарња хаљина, богато искићена скупоценпм чипкама, стоји јој, као смишљена. Густа црна коса јој лепо очешљана и завијена у котур на потиљку. Лепо лице нешто јој сетно. Мужа јој одазвали некоме болеснику још у седам сати; већ је десет, а он се не враћа. Мара је наредила у кухињи све што треба, на, не имајући другог посла, дохватила је ибрик и залева цвеће, што је у цреповима поређано у виду нирамиде на сред салона. Мара је замишљена. Сетила се свога девовања. Била је јединица и родитељи је пазили као мало воде на длапу. И онда је она неговала цвеће, али са свим друкчије. Сад то чини из дуга времена, а онда гаје залевала и износила на сунце с најтоплијом жељом, да се развије, да нупи, да процвати, јер он јој је рекао, да јој цвеће врло доликује; и он је молио, да му даде једну киту тога цвећа,

ЖИВКОВИИА. што је својом руком однеговала; иМарамује дала једну па после још једну и још једну. Он је био официр, леп, млад, вицкаст. Упознала се са њиме на игранци. Он је много говорио о забавама, о цвећу, о лепоти, о љубави. Она је то радо слушала, јер је била још дете, те није те сгвари разумевала, а као дете љубопитна све га је више питала и он јој је све више говорио. И док је говорио, он јој је тако ватрено, тако мило у очи гледао, да јој је срце од радости играло. — Па онда јој .је кад и кад — ваљда нехотице — руку стиснуо и она је — ие знајући ии сама зашто — његову стисла. Други пут — оиет на игранци — играла је с њиме неку окретну игру. Он је ухватио око наса, њезина рука у његовој руци на грудима, и он јој је шапнуо: »Овако бих да пропутујем тај велики иут, што се зове живот с вама — а ви, госпођице Маро ?« Она га у први мах није разумела иа се загледала у његове велике, светле очи и као да је у њима ирочитала, шта је мислио, стисла му је руке и нристала је. И после јој рече, како мора ићи далеко, чак у Беч, да се боље усаврши у војној струци и како ће онде остати шест месеци; кад се врати, он ће И Мара је поруменила. Од тога је дана прошло било двапут шест месеци, а њега нема, нити се писмом јавља. Почеше се јављати просиоци, ио Мара пеће да се још уда. Одбила једног, другог, трећег — више не сме нико да је ироси, и ако је она на гласу и по лепоти и по образовању и по стању; не мили се никоме, да добије кошар. Мари је то по вољи. Него није њезиним родитељима. Они се иоплашише, остаће им ћерка неудата. Највећа је то несрећа за старе родитеље, што имају јединицу ћерку на удају.