Стражилово

СТРАЖИЈОВО

ЗА ВА1АВУ, ЕШШ Ш ктшмш ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 16.

У НОВОМ САДУ 17. АПРИЛА 1886.

ГОД. II.

&. Дру ЈОВАНУ СУБОТИћУ. НАРОДЕ СРПСКИ! ЏШ мукла су звона. Склопио се гроб. У средини твојој нема више дичног ти старине, увенчаног Ж^^песника и књижевника твог, дра Јована СуботиЛа .. . Чују се уздаси. Чује се песма тугованка у народу нам. Народ посвуда чини му дуган спомене. Још једнако откуцавају тужна звона са светих храмова наших, тај гласни одјек срца народног. Народ га је прославио. Народ га је у срцу свом записао. Ето Суботаћу саоменика вечитог! Па ипак — земунска српска општина мисли, да народ наш не ће, не сме при томе остати. Општина ова тако себи замишља, па ту своју замисао ево хоће и народу да прикаже. У данашљем веку гола материјализма, када овај прети да свуда овлада, општина ова сматра: е е баш нужно, да се даде и видљива знака о томе, како се високо цени и уздиже: знање, умна и морална тековина. Гроб Суботићев засад обележава цигло црни крст дрвени. Па смеш ли, народе српски, пустити, да већ данас-сутра и тај крстић зуб времена уништи; на да већ синови наши дру Јовану СуботиЛу ни гроба не нађу ? Ие — никако! У седници својој од 23. јануара о. г. изабрала. је српска црквена општина земунска одбор овај, коме је ставила у дужност, да у име њено изда ова,ј позив на народ наш, те да отпочне скупљањем прилога за што достојнији споменик заслужном мужу срнском, дру Јовану СуботиЛу. Гледе места и каквоће споменика да се реши после, када се види успех. Запитаће можда когод: а са чега општина земунска сматра себе позваном, да она гледе споменика Суботићевог иницијативу у своје руке узме? Ево са чега, ево зашто. Покојни др. Јован Суботић био је до краја свога њезин суграђанин; он јој је до смрти своје председавао; с њиме се она кроз двадссет година на нашим народно-црквеним саборима као послааником својим поносила; најзад, велики покојник у Земуну вечни санак борави, па ће му онда ту и први споменик битисати до послетка. Међу тим општина ова очекује, шта више моли нагаа вредна кљижевничка другатва, да јој у подузећу том саветом на руци буду. Сви знамо све. Сви можемо све. Општина ова узима дакле радо на плећа своја ту и тужну и мучну извршилачку дужност; прво, да се колико може одужи цокојнику; друго, и да осветла образ свој пред светом, који би с правом најнре љојзи замерити могао. Али она не може сама; не може — а и не мисли да се сама одужује, јер је рада, а и треба да овакав чин пијетета узме на се вид општенародни. Та Суботић је сии народа српског. У прсима његовим куцало је племенито срце једино за народ свој, који је он тако жарко љубио. Песма: „ Ја сам Србин српски син —" првенче је његово. Земунска српска црквена општина унапред је дакле убеђена, да ће за ту намеру своју наћи свуда и код сваког искреног родољуба само одобравања, живе и усталачке потпоре; те охрабрена тиме, ево