Стражилово

519

нристојно позива све друге своје, па учена, књижевна и певачка друштва наша, заводе разне и сваког појединог честитог члана народа нашег, да по могућству похите одбору овом са прилозима својим у новцу, а за сноменик покојном увенчаном песнику и књижевнику нашем дру Јовану СуботиИу. Сувишно би било, да смо овде ма у кратким цртама насликали и заслуге Суботићеве. Зар то није сада посве излишно? Сваком је Србину знано, кога је српски народ у дру Јовану СуботиИу изгубио. Сваки ће Србин хтети да му иодигнемо видљиви сиоменик, који ће бити доказ, да народ високо цени и уздиже врлину, знање и у оиште сваку умну и моралну тековину својих синова трудбеника. И тако, узимајући потписани одбор ту велику част, да у име земунске српске цркв. отпптине апелује на тебе, народе српски, моли сваког поштованог сународника свога, да, нам свима при делу овом општа девиза буде: Дижимо сиоменик дру Јовану СуботиЕу и изван срца народног, јер баш то иште ирави интерес нашег маленог народа ! Иримедба. Прилоге ваља упућивати на благајника одбора овог, на гоеи. Г ЈЈ о р ђ а С т. Петровића-Раиавца у Земуну, који ће одмах сваком пошиљачу признаницом одговорити; о чему ће поеле и јавна рачуна бити. Зсмун, 16. марта 1886. У име српске православне црквене општине земунске Одбор за споменшс дру Јовану Суботићу: Секретар: Председник: Алекс. Кузмановић. Кгња ВасилијевиИ. Чланови одбора: Стеван П. Марковић. Панта ВарјактаровиИ. Др. Т. НедељковиЛ. Ђорђе Ст. ПетровиЕ, благајник.

С Е В Е Р Н Срдито шуми и тутњи широко балтијско море, Црнобог с дивљом виком отвара пакла двер; Све престрављено бежи у древне рујанске горе, И човек к'о и звер. Морска је обала пуста. На једном окомку само У бурној овој ноћи светли се ватре зрак, Да шајке Љутића храбрих, што с пљачком долазе амо, Не залутају где-год у буру и у мрак. А спрам њеног стоје жара, Два рибара, К'о големе мрачне сени, На сикире наслоњени. 0 бедрима им се сјакте тевтонски мачеви дуги ; На рукојатима медним трепери румен зрак. Први је од њих младић, са седом косом је други, Ал' јоште здрав и јак. Први рибар. Олуја све јаче бесни. Обилна дажда се слива, И Перун, у гњеву своме, за громом баца гром; Ја нигди не видим шајке, дубока тама их скрива, У мрачном крилу свом. У шумарцима сниским, кроз кланце и камење, Северни ветар звижди, кида се и страшно стење, По пустом крају том . . . И рибар, преплашен буром, под својим убогим кровом, Чека да зора сване и с њоме ведри дан, И ломно његово тело, у бурном времену овом, Не крепи слатки сан. Чуј! . . . Кан'да одоздо звижде ?

И В Е Т А Р. Други рибар. То Бореј удара крилом У оштре литице ове, тражећи Ладин стан ; Он дахом растура барке, — и својом орјашком силом У ноћ претвара дан. Његова је брада дугачка и седа, Сребрнасто иње сија се са ње; На глави му круна од самога леда; Од његовог даха премрзава све Окићен зимзеленом он јури помамно свуда, И ваздух оглашава кличући само њу; Путеве завеје снегом да она не прође туда, И ледним оклопом својим окује земљу сву. Овоме чудном старцу Још чуднији је трон: На крилатоме јарцу, Вечито јаше он. Кад путника сретне, он завара њега, Само да га скрене на противан нут; У очи му баца праменове снега, Смеје се и звижди пакостан и љут. Рибарима кида конопце и мреже, А некад и чамац изврие им лак; И звери и тице, сви од њега беже, Јер је врло јак. Први рибар. Ти си га видео ваљда? Други рибар. Хм . . . Јесам. Вилоједавно,