Стражилово

521

СТРАЖШ10В0

522

У време кад данска флота под Свендом стиже нас, Бдизу утока Травне. То доба бејаше славно, То беше диван час! Паш у најжешћој борби пуцањ се захори с неба, И непровпдна тама у часу покри све; Море се узруја силно, пени се и колеба, И страшан очајни тренет обузе војске две! Шум и звекет у холуји, Што помамно диже хук, ЈГрелива се, ври и хуји, К'о силовит, страшан звук. Тада се иодиже Вореј од својих ледених гора, И својом огромном руком заљуља Свендов брод, Разметну љегове лађе по бурној пучини мора, И слави оружја њииог нрекиде нагло ход.

Он Словене пази само, Немце мрзи, к'о и ми; Ми рибари све то знамо, Славимо га зато сви!

Бура је одавно прошла. Ватра полако тиња, А стари дремаше рибар. И тихо, са мора сиња Ииркагае немирно лаор, мрсећи његове власи Док његов млађи друг Гледаше на даљно море, и кратки, јутарњи часи Беху му као живот несносан али дуг. И само молитвом тихом, што сумњу далеко тера, Он се је молио Ирову и ветру са севера. Београд 31. марта 1886. год. Војвслав.

ТОРТРА ЗД "ШЧРТЈШ тг 1 ЈоЛ ол лј С хл а Ј о >У .

II. 1У |гедног дана пема Стеве на ручак, а већ %Н|про ш ло два сата. Мара се узнемирила — Стева се још нигда није толнко задржао а да јој иије јавио, где је. Слутила је она неко зло. Кад већ прође три сата, она немирна стаде тумарати но свима собама. У страху је мислила, муж јој мора бити негде у кући. У његовој канцеларији, где је болеснике примао, сиази на столу писмо — њојзи је упућено. Брже га отвори. Слова су јој стала играти, није могла одмах читати. Једва се прибрала. Љубљена жено! „Док си лежала,, у бунилу си ми одала своју тајну и ја сам увидео, какву си жртву иоднела, кад си за мене иошла. Ја бих био најгори човек, кад ти не бих жртву за, жртву вратио. С гога сам отишао, да се више — не вратим. ИостараЛу се, да добијеш званично уверење о мојој смрти и онда неЛу бити твојој среИи на иуту. Свизнају, да је Србија отиочела свети бој с Турцима,иа је сасвим у реду, што и ја одох, да као лекар и као Србин што иринесем на олтар сраском ослобођењу. А што се неНу вратити, сваки Ие реЖи, случајно сам иогинуо — ја Иу веИ то тако удесити.

НОВЕ1А М И Т Е ЖИВК08ИЋА. (Свршетак.) То је истина страшан корак, но мене нема ко жалити, зато сам се тако лако решио. Пишем ти с тога, што нисам смго све ти ово у очи раИи; ти си добра срца аа би ме можда одвратила. Једно те молим : сети ме се кадгод у својој среИи и знај, да, сам те љубио! Стева. Мари је спао мрак с очију. Сад је тек могла разумети, зашто јој муж беше увек опако блед, онако тужан и замишљен, од како се она опоравила. Он је дакле знао, да она није из л>убави за њега пошла па ипак је толике ноћи пребдио крај њезинога кревета — да њу спасе! И кад она беше изван сваке опасности, он оде, намерно оде, да погине ради њезине среће. Истина по своме позиву он не би био на опасноме месту, али он ће — знала је она тражити смрти и, како је тврде воље, наћи ће је — ње ради! Како јој је то годило! Годило јој, што је видела, како је нлеме-

нито срце у мужа јој , што се уверила, како је он љуби. Само топла, неограничена љубав кадра је смерити и извршити тако страшну намеру. И она је осетила, да пије достојна толике љубави. И она се љуто поплашила. Од куд тај страх? Да ли се бојала, дознаће се, зашто јој муж погибе, иа ће свет на њу прстом пружати?