Стражилово

523

СТРАЖИ.ЛОВО

524

Не, тога се није бојала? Та онјесветако удесно, да нико ни посумњати не може, шта је у ствари. Да, да, она се бојала, што ће ои у опште и о г и н у т и, што га више неће бити — за њега се бојала! Осећала је, кад њега нестане, да ће наступити нека страшна, нека несносна празнина у њеЗВној души, у њезиноме срцу, у животу њезином. Осећала је, да је грех, њезин грех, што ће због ње пропасти тако диваи, тако племенит човек. Ради њене среће иде он у смрт. 0, како се љуто вара! Та тек онда би она била страховито несрећна! »Он не сме погинути!« одлучно викне она. III. На даи првог турског јуриша на Шуматовац иостројила се санитетска чета Шуматовачке обранбене војске у једној дољи испред Шуматовачких висова. Борба се давно започела. Већ су стизали многи рањеници на превијалиште. Сви лекари имали су пуне руке посла. Један рањеник донесе писамце командиру санитетске чете. Командир, стар и слаб човек, нрочита га и обрати се лекарима. »Господо! Командант је рањен и не може да заустави крв, боји се, да се што не деси, док би он овамо сишао, те неће да напусти своје место. Ко је вољан од вас, да оде и да му рану иревије? Ишао бих сам, кад бих се уздао, да ће ме изнети ноге па овакав вис.« »Ја ћу ићи!« јави се један левар. »Сам бих вас понудио, господине Стево, да се нисам бојао, одбићете, јер сте странац! »11рво сам срцем и душом Србин!« »Опростите, не хтедох васвређати! —Командант је онде на ономе вису. Узмите што вам треба па пођите у име божије!« »Разумем!« И Стева узме од једнога рањеника пушку, уирти лекарску торбу на ће да пође. »А што ће вам пушка?« нита га командир. »Ко зна, како је тамо горе, па нек ми се пађе!« смеши се Стева и пружа руку командиру. »Ох! Та ви се баш збиљски праштате!«

»Рекоше ми рањеници, да тапад допире и до ових висова, а ми смо људи смртни!« и он се с тешком муком насмепш. »Којешта ! Ето вас за по сата натраг !« храбри га комаидир. И Стева оде. Сав се ознојио, док се успео на вис. Нађе команданта и превије му рану. »Хвала, господине! Молим вас. склоните се што пре с овога места! Лекари су пам сада врло скупи.« И командант намести доглед иа обрати сву пажњу кретању непријатељске војске. »Ха! Ено их, спремају се из оне шуме, да јурише на наш шанац! Поручиче, отрчите до шанца и кажите, да се ие пуца, док се непри јатељ не ириближи на двеста метара — онде нема дрва да ихзаклањају. Ви, иотпоручиче, јавите команданту артиљерије, нека сву ватру у овоме правцу концентрише.« Турци су опрезно наступали са учестаном паљбом. Кад видеше, да им Срби скоро и не одговарају, пођоше безбрижније. На двеста корака испред шанца осу се на њих страховита и пушчана и топовска ватра. Усколебаше се први редови турски. Наиђоше други и попунише их. »Алах ил алах!« II Турци јурнуше наиред. Падали су као снопље, али други као да су из земље ницали. Приближили се шанцу на сто корака. Срби искочише. Пред њима се вије прорешетана застава. Топови умукоше, само пушке праскају. Сипа ђулад као киша. Командант горе на вису бледи и зелени наступио је одсудни час. Измешали се. Звече ножеви, потмуло одјекују кундаци, алакају Турци, кличу Срби, пиште рањеници. Поколебаше се Срби — паде им застава. Опасан тренутак. И у тај мах снажна рука дохвати заставу и издиже је, а громко грло подвикне: »За крст часни!« И јурнуше. »Алах му вера! « радосно кличе командант, кад угледа, како Турци безобзирце узмичу, да се склоне у шуму. Јуриш је одбијен.