Стражилово

525

СТРАЖИЛОВО

526

»Поручиче, доведите ми онога, што је прихватио заставу!« заповеда командант. Но пе доведоше га —- донесоше га на носилима. »Та то је онај доктор, што ме преви!« чуди се командант. »А који ђаво њега отера у шанац ? — Како га нагрдише — три ране! Пасја вера, добро гађа! Носите га на превијалиште па, кад се освести, нека га пошљу у Адексинац — чини ми се, неће дуго, а штета!« IV. Шеф алексиначке болнице обишао рањенике па ће у своју канцеларију, кад ето ти пред њега неке женске у црноме оделу. »Јесте ли ви шеф ове болнице?« пита она. »Јесам.« »Је ли у вашој болници доктор Стева Стаиић?« »Јесте — али — али —-<•• »Ја сам његова жена — одведите ме њему!« »0 драго ми је, само — знате — изволите мало у моју собу!« »Немате шта крити — ја сам читала, да је он тешко рањен, па сам дошла, да га негујем.« »Кад знате, онда је друго. Изволите замном.« И они пођоше. Он је уведе у повећу собу. У њој беше само један кревет. Мара, чим уђе, нриђе кревету и зајеца. »За име божије, госпођо, шта радите? То му је нрви сан за ова три дана — нужнији му јо сан од лекова! Био је непрестано у бунилу и тек се јутрос примирио и заспао. Не смете га будити!« Мара стеже бол. »Имали смо муке с њиме -— није дао, да га превијамо. Морао сам му руке везати, а одрешио сам их тек, кад је дошао себи и застидео се, што се онако оиирао лечењу.« »Истину ми реците, госнодине: хоће ли преболети ?« »Ја ћу чинити своје—јамчити вам не могу пи за шта. Несрећа је сва у томе, што су ране на опасним местима, а и како да не буду, кад су га изблизу гађали. Не знам само, шта му би, те оде у бој!« Мара је то знала, али је ћутала. »А смем ли ја остати, да га негујем?« »0 молим, молим! Само пазите, да га не узнемирите — иека се сам пробуди. Ако вам

што затреба, ја сам у канцеларији, рече он полазећи. Мара је примакла столицу кревету и села је. Наслонила је руку на јастук и загледала се у бледо лице свога мужа. Како се променило. Из сваке црте читају се љути болови, што их је болесиик трпио. Обичпо око мислило би, то је због рапа, но Марино око читало је у тим боловима душевне ране. Мара је у мислима претурила све, што се збило, од како је Стевина жена. И пред њу су излазиле све саме лепе, дивне слике и свака јој је гласно довикивала: видиш ли, како те је тај човек љубио! А она је одбацивала ту љубав, или је бар била према њој равнодушна! Али не, не, она је тек скоро њу нознала и није ју ни могла одбацивати. Да, да, она сад тек зна, да јој је сва срећа у такој љубави, да јој без тога човека нема живота; сад је уверена, да и она њега исто онако љуби, као и он њу; зна, да сад друкчије, јаче, плаховитије .љуби, него што јој се чинило, да је љубила као девојче! Да, чинило, јер она је тек сад видела, да се као девојче и неко време као жена варала, сад је то видела, кад је можда доцкан, са свим доцкан! И она је марамом покрила очи, да заустави вреле сузе, што су јој из очију на јастук капале. Заборавила је на све" и од тешке туге јецала је. »Маро!« То беше тако тужан, тако мек глас. Она претрне и испусти мараму. Да ли се вара или сања? Може ли бити, да је сад тако бдаго, тако помирљиво гледају исте оне очи, што се хтеле склопити, само да њу више не виде? Зар јој збиља тако меко говори онај човек, што се одлучно решио, да се с њоме на веки растави ? Она. је клекла и ухватила га за рукупаје стаде плахо љубити. »Не тако — не тако!« отима се он. »Устани, овамо на срце!« И она се саж,е. Он јој ухвати главу, ту лепу главу својим бледим рукама, упре своје очи у њезине сјајне црне очи, још лепше са оних бисерних суза.