Стражилово

ОТР АЖИ.Л 0 ВО

536

јеча у соби реч „слободно", учини ми се, да ми се грло стеже. Познао сам њен глас. И нисам се преварио; чим сам отворио врата, видио сам, да је то она, моја мила враголанка. Занешен тиме, што ми је случај тако лепо ишао на руку — јер сам је затекао са свим саму у соби — у први мах сам застао, ћутао и гледао је, а, да видиш, то исто чинила је и она. Разуме се, да је то трајало тек неколико тренутака, па онда се ја осмелих, и приказах јој се. Очекивао сам, да сагледам лаку румен на лицу јој, али представи себи, како ми је било, кад ми она пружи своје обе руке и рече смешећи се: Драго ми је, господине, радујем се, што ћу се с вама овако за право упознати, јер о вами сам толико лепога чула од мога мужа.' — — — Говорила је још нешто али је ја нисам чуо, њене две последње речи зајечале су у мојој души као најстрашнији гром. Ухватим се за чело, јер ми се чинило, као да ће ми мозак прснути. Срећа моја, што сам био близу столице, јер сам уједаред осетио како ме ноге изневерише." „Та море шта ти говориш." рече му Пера поплашено. „Слушај само даље. Слушај и диви се, или, или чини шта хоћеш, само ме пусти да говорим до краја." „Па говори брзо. Но шта ће још бити?" чудио се Пера. „Ја, ја вас не разумем, муцао сам ја иосле њених речи, а но њеном сам лику познао, да сам морао чудновато изгледати. ,Ја доиста не знам, чега ради су вама моје речи неразумљиве,' рече она гледајући ме, ,а мени се чини, да сам ја доста јасно говорила.' Замисли, шта се у тај мах врзло по мојој глави. Једва сам могао запитати : ,С ким имам част?' ,Ја сам Маркова жена,' рече она кратко, а опет ме непрестано гледа. ,Та јели то могуће?' повичем ја, а мислим, сад ће ми крв јурнути на слепе очи. ,Ја не знам, шта да мислим о вама,' рече она са свим благо, ,ваше ме понашање доиста изненађује.' Ја сам ћутао. Шта сам јој знао рећи? Да јој признам, да сам њу заволео. Њу, жену мог највернијег пријатеља. Да им обојима помутим срећу? Да њој ма и за тренутак пореметим домаћи мир? Не. То нисам могао. Јер тек у тај мах, кад сам видио, да је за мене изгубљена, да никад не може бити моја, тек онда сам осетио, како је неизмерно волем. ,Ви имате право, гбспођо,' одговорим јој збуњено, ,моје понашање је чудновато, али кад једном будете дознали, шта је био нрави узрок томе, онда, онда ћете ме извинити. А најбоље ће бити, да заборавите да сам икада био овде. А сад дозволите мн да се удалим. Збогом, госпођо, ми се никад нећемо видити.' ,Шта?' рече она и диже се са дивана, ,ви доиста одлазите?'

А кад виде, да сам јој прешао руци, уздрхта се сва, па онда јој се склопише оба ока и она седе ионово. ,А зашто да се не видимо ?' упита тихо, готово нечујно. ,Зато, што сам ја несретник, што ја волем жену свога пријатеља, што ја волем вас,' одговорим јој, на у највећем очајању зграбим шешир па и не погледав је као ван себе јурнем напоље," Догод је Лаза говорио, слушао га је Пера нетренимице, а кад заврши, а он се поново поче чудити молећи га, да настави. „Када сам био на улици" започе Лаза опет, „осетио сам, како ми је годио свеж вечерњи ваздух, и једва дођох себи. Видио сам, да тог тренутка морам својој срећи рећи збогом; наумио сам, да напишем Марку писмо, у коме ћу му рећи све, што се збило, па онда да одем далеко од Б. У тако узрујаном расположењу стигнем у гостионицу. Таман сам онако изнурен сео на диван бришући зној са свог усијаног чела, кад неко куцну на врата, и унутра уђе Марко. Не умем ти рећи, како сам се осећао тог тренутка. Чинило ми се, као да сам ја кривац а Марко судија. ,А, ти си још ту, рече пружајући ми руку, па хајде, хоћемо ли?' Мени се учини као да је свака његова реч усијано гвожђе. Јадни мој Марко, мислио сам ја, он и не слути, шта ће чути. ,Ја сам већ био,' одговорим му укратко, а не могу да се дигнем. ,Шта, био си? Па шта је ? Гле та ти се не дижеш. Па како то изгледаш ? Да ти није што зло?" рече брижљиво и приђе ми ближе. ,Зло ми је, тако ми је зло, да ми горе никад неће бити.' ,Па шта се десило, говори, ако бога знаш.' ,Марко брате,' рекох му, ,слушај ме. Десила се грозна, ужасна забуна. Она, коју сам ја заволео, није ваша гошћа, већ твоја жена.' Он се обема рукама прихвати за главу, задрхта, лик му доби неко самртничко бледило. Ништа није говорио, само ме је гледао. ,Истину сам ти казао, праву истину, али веруј ми, да пре нисам знао, да је она твоја жена. Остало нека ти каже она сама. Опрости ми, ја не могу.' Он је и опет ћутао. Најзад узе шешир, па не рекав ни речи изађе из собе. Еолико сам иза њега самовао, не знам, тек само знам, да сам се тако задубио у мисли, да сам се готово поплапшо, кад сам чуо, да ми се врата отворише. Како се већ било у велико смркло, нисам могао одмах да распознам, ко је. ,Море . 1азо, јеси ли ти ту ?' зачујем ја, где ме сасвим весело запита Марко. ,Овде сам'. одговорим ја. ,Е брајко, кад си ти ту твоју девојку назвао враголанком, имао си право; само не знам, што бар мене није поштедила са својим враголијама,' Н он се поче смејати. ,Ја те пе разумем.' рекох му чудећи се његовим речима, ,Е сад ће ти све бити јасно. Видиш, тој враголанци није било доста, што те је једаред преварила, већ