Стражилово

СТРАЖИЛОВО

ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 17.

У НОВОМ САДУ 24. АПРИЛА 1886.

ГОД. II.

ЈАДИ МОЈИ..

ади моји , гладни орли, Срце ми је њихов плен, Па ни једног више друга: Заборављен, остављен. Олтар сам им подигао У срцу ми пламеном, А они из благодара Осуше ме каменом. Очи су ми пуне суза, Учешће их не брише, Зрном злобе устрељену Душу бол ми кидише. Са чела ми и сад капља Хладног зноја канула, Гуку би ми отровала, Да је на н.у панула.

Звезда среће зашла ми је: Густа магла, тмина мрак, Јоште само њеног ока Сијао је мени зрак. Сад се и тај зрачак гаси, Хоће да ме остави: Хај, не иди, не залази, Светли зраче блистави! Остани ми бар ти један У невољи верни друг, Та живот је тако горак, Тако тежак, тако дуг! Не одлази, не залази! Ти си мени све и сва: Ти ми вера, љубав, нада За живота обадва! Мита Поповић.

ЖИВИО РАДАЈА! приповетка с а села. СРОЧИО ПАНТА ПОПОВИЂ.

1. Први пут у коло У чисто намештеној соби облачи се у лепо стајаће руво Пера, јединац чича-Јове Прерадова из ГТопова села. Сестра му од стрица, девојка удавача, намазала зејтином чизме од „гланцледера", од оне коже, што се сија, наместила боре на паргарских гаћах ина ћерћели-кошуљи, убрисала брашном од креде сребрну дугмад на атласком прслуку црном, везала му на два шепута свилену мараму на врату, накривила му шешир на једну страну, а титус, буњевачку косу, на другу, па се онда одмакла од њега даље па га гледала и с десна и с лева, затим му заповедила, да се окрене натраг, па онда да се окрене напред и на то је протрла руке и рекла :

— Сад је добро, сад можемо ићи! Пера се оправио да пође први пут у коло. — Чекај, сешо, још док дође нана, отишла је да иште од чиче мало путна трошка. Знаш, да се без крајцаре не може ни у цркву ићи а камо у крчму. Нана је заиста по то и отишла и док се син у стражњој соби оправљао, муж и жена су у иредњој имали овај разговор: — Ја мислим, жено, да ми не пуштамо то наше дериште у коло. Да коло игра на другом месту, и којекако; али ти добро знаш, ко је крчмар Сава и његова крчмарица Мара. — Знам, човече; али не можемо ни ми осим света. Кад свег села момци и девојке могу ићи онамо, може и наш Пера.