Стражилово

617

СТРАЖИЛОВО

618

Како красиш оне пусте краје, Који но су наоколо граду, Што бје негда господар смртннма, Те сјећају рек' би пролазника Својим тужним и муклим погледом На проналу стару власт и славу. А сада те овдје опет видим, Усамљоних жалосних крајева Љубимице и вјечита друго Оним, које срећа је издала. Ова поља јалове прашине, Покривена скамењеном лавом, Што путнику под ногама звечи, Гдје се гн'језде гује и на сунцу Превијају, и камо се кунић. У познату стару ложу враћа, Иегда бјеху весела сеоца, Вјеху њиве; на њима се класје Тад руђаше, а одјекиваше Туд мукање виторогог стада; Перивоји и палаче бјеху Стан угодан лијеиом моћнику; И градови гласовити, што је Поносита гора затрпала Све заједно са становницима Огњевите ригајућ потоке, Около је све сад рушевина, Над њом растеш, гиздави цвијете, И, к'о туђу несрећу да жалиш, Небу шаљеш слатке миомире, Којима се радује пустиња. Нека дође у ове крајеве, Ко узноси хвалом наше стање, Те погледа, колико се брине За род људски љубазна природа. А овдје ће право проц'јенити, Колико је моћан род човјечји, Кој' окрутна њег'ва хранитељка У један час, гдје с' најмање боји, Слабом треском дијелом потаре, А може га појачим потресом У тренутак сасвим уништити. Цијелог је човјечјег кољена Насликана у овим крајима „Судба дивна, вјечити напредак." Овдје гледај, овдје се огледај, Покољење охоло и лудо, Што си дивну напустило стазу, Означену ускрснулом мишљу, И кренувши у назад кораке Поносиш се својијем назатком, Те напретком назадак називаш.

Сви умови, које је несрећа Синовима твојим учинила, Ласкају ти дјетињаријама, И премда те у себи презиру. Али нећу ја с таковим срамом Сић' у земљу; а било би лако Да, будалећ с њима, умилим се Пјевајући твојијем ушима: Ал' ћу прије искалит' презрење, Што у срцу гојим према теби, Премда знадем, да заборав тлачи Оног, што се свом в'јеку замјери. Ја се ругам тој несрећи, која Заједно ће задесит' ме с тобом, 0 слободи сањаш, а опета У окове желиш сапет' мис'о, Рад' које смо само ускрснули Нешто мало из старог дивљаштва, Којом иде напријед просвјета, Што бољитку само људство води. Тако ти се истина згадила О судбини јадној, ниском мјесту, Што ј' природа нама означила. Зато леђа кукавно окрену Од свјетлости, што нам њу показа, Те, бјегунац, кукавицом зовеш Оног, који за њом иде, само Веледушним оног, који, себи И другима на ругло, над зв'језде, Не знам да ли лукав ил' бијесан, Паше стање самртно узноси. Сиромашан слабомоћан човјек, Ал' висока племенита духа, Не називље и не ц'јени себе Нит јунаком нити богаташем, Нит се лудо охоли пред св',,етом Живовањем сјајиим и храброшћу; Већ без срама снагом и богаством Сиромах се каже и називље, Те цијени по правици себе. Ја не држим за великодушна Већ за луда сваког, који, рођен Да погине, одрањен у јаду, Вели: ја сам створен да уживам, Те пунећи писма својом гадном Охологпћу, узвишену судбу, Нову срећу, што ни небо не зна А камо ли ова ниска земља, Обећаје на њој народима, Које талас узбуркана мора, Дах иротивног повјетарца сами, Или покрет нодземпи сатаре,